Иако је гатачки крај познат је по сточарству и аутохтоној пасмини говеда, прича породице Лучић из села Михољаче је посебна.Већ пола вијека, без прекида, узгајају бикове који пет деценија освајају награде не на регионалној сточној изложби.

Племота, Волота и Цвијан миљеници су цијеле породице Лучић. Најстаријем ће ускоро двије године, средњем је непуна година, а трећем тек шест мјесеци. У овој породици узгој бикова је традиција. Све је почело од Миленковог дједа, наставио је његов отац а наслиједио наш саговорник, Миленко Лучић.

"Мој отац је имао најбоље бикове у цијелом крају. Волио је то. Имили смо увијек десетак крава и увијек два бика, млађег и старијег. Ја сам их као мали чувао, рано сам остао без мајке па сам морао да помажем оцу у домаћинству. Тада се и родила љубав према биковима која је годинама постајала све већа", објашњава Миленко.

Бикови увијек награђивани

А да су бикови породице Лучић с правом носили, а и сада носе, епитет најбољих у гатачком крају, свједочи континутет признања која су стизала на адресу овог домаћинства. Редовно су награде са регионалне сточне изложбе завршавале у Михољачама.

"Сточна изложба у Гацку је први пут одржана 1963. године, тада су стигле и прве награде и мислим да ниједна није прошла, а да наш бик није освојио бар неку награду. Изостајале су само оних година кад се ни изложба није одржавала, током рата. Освајали смо награде и за бикове, и за краве, и за јунад", прича Миленко.

Своје ријечи поткрепљује фотографијама, црно-бијелим и у боји, очигледно из различитих временских периода. Породичне успомене свједоче о успјесима бикова породице Лучић. Пролазиле су сточне изложбе и године, а тајна узгоја добрих грла увијек била иста.

"Важно је да грло рођењем има добре карактеристике одређене пасмине. Важно га је и добро хранити. Ја практикујем да моји бикови у исто вријеме добијају храну, три пута дневно. Изводим их из штале по сат, или два, да им ноге буду здраве. За изложбу се грло не може припремити за мјесец дана, припрема се цијелу годину", каже наш саговорник.

Гатачко сиво говече – аутохтона пасмина

Гатачки крај је познат по аутохтоној пасмини, гатачком сивом говечету, које се на овом подручју почело узгајати за вријеме аустоугарске управе Босном и Херцеговином.

"Кад су Аустријанци видјели Гатачко поље, пространо, лијепо и плодно, одлучили су да од њега направе пољопривредни крај. Тада су направили и језеро Клиње и канале за наводњавање. Основали су и земљорадничку задругу и увезли бикове које су укрстили са нашом бушом, и тако је настало гатачко говече које најбоље одговара овом крају", прича наш саговорник.

Ова пасмина задржала се све до данас у Гацку, Херцеговини, а добрим дијелом и у сусједној Црној Гори. Ипак, број домаћинстава на чијем имању се могу наћи бикови много је мањи него раније. Пољопривредне машине су одавно замијениле бикове у пословима на њиви, а вјештачко осјемењавање је све заступљеније.

"Прије су се бикови узгајали да би се на селима радило са њима. Служили су за орање, вучу… Касније су се за обављање тих послова користили коњи, а онда су завладале пољопривредне машине", прича Миленко.

Раније је било много теже бавити се сточарством

Бикове наш саговорник продаје кад напуне двије и по, до три године. Тада већ стасају млађи. Породица Лучић никад није имала проблема са овим животињама јер нису, кажу, агресивни. Изгоне их из штале без прута. Осим бикова, Лучићи узгајају и десет крава. Миленко је запослен у Руднику и термоелектрани Гацко. Кад је он на послу, супруга Мира брине о домаћинству, ту су и дјеца, Милош и Марија, да помогну. Млијеко продају мљекари из сусједне општине. Све кад се сабере, наш домаћин каже да је данас много лакше бавити се сточарством него раније.

"Ко воли сточарство, ово дође као неки хоби. Више је ријеч о обавези него о неком великом раду. Краве се морају мусти и хранити, мада је сада све унапријеђено, постоје музилице, канали за изђубравање, ту су и појилице. Све је олакшано", искрен је Миленко.

Михољаче - једно од ријетких села које не остаје без становника

Село Михољаче је смјештено надомак Гацка и увијек је важило за једно од најповољнијих за бављење пољопривредом у овој општини. С једне стране је пространо поље, с друге, висораван Поникве са ораницама. Пољопривредне машине, каже наш саговорник, могу доћи на сваку њиву. Миленко је власник великог имања, сто дунума добре и плодне земље. Има и све пољопривредне машине, неопходне за њено обрађивање.

"Имамо довољно хране за стоку што се тиче сијена, жита нешто и купим, иако сијемо жито и дјетелину луцерку. Помало купимо и концентрата ради квалитета млијека", објашњава овај вриједни Гачанин.

Тренутно село Михољаче броји око 80 кућа и једно је од ријетких села гдје се број становника не мијења задњих неколико деценија. Разлог је вјероватно близина града али и повољни услови који омогућавају бављење пољопривредом.

Марија Манојловић/Агроклуб