Љубица и Данило Гобовић: 60 ГОДИНА БРАЧНЕ СРЕЋЕ

На Беговим коритима у Бијелој гори, за Илиндан 1957. године срели су се погледи двадесетједногодишње Љубице Грубач из села Оровца и четири године старијег Данила Гобовића из села Аранђелово. Један поглед је био довољан, да се међу бројном омладином, која се традиционално почетком августа окупљала на прослави у овом дијелу требињске општине, заволе шармантна Љубица и наочити Данило те наредних шездесет година проведу без грке ријечи. Од почетка су знали да је то то, љубав за цијели живот. Вјенчали су се пар мјесеци касније. Тачније, било је то три дана по Аранђеловдану – крсној слави породице Гобовић, 24. новембра 1957. године.

„Први пут смо се видјели на Беговим коритима, али и овако успут смо се сретали. Понекад. Нисмо се договарали. Није било телефона, али би се удесило тако. Било је нешто јако и само се од себе намјештало“, започиње разговор Љубица Гобовић док се присјећа да је Данило силазио чак до Ластве, гдје би се срели, мало попричали, а онда би јој се понудио да је отпрати до Оровца. Није га одбила.

„Био је лијеп момак“, наставља, а Данило, иако је обећао да је неће прекидати, шеретски додаје: „Лијеп сам и сад, Богами!“ И већ се смијех ори кућом из које поглед пуца као са Швајцарских Алпи.

Није Љубица знала шта има или нема Данило. Казао јој је само да живи са родитељима. Није њу, до душе, ни интересовало. Признаје да јој је заиграло срце чим га је видјела и то јој је било довољно.

У разговор се убацује Данило. Виталан, доброг здравља, сталожен и очигледно духовит.

„Видио сам је два пута на Беговим коритима. Мало тамо-вамо, цуцу-цуцу и ево шездесет година пролеће“, евоцира успомене на педесете године минулог вијека те наставља да задиркује Љубицу: „Били су Грубачи на гласу, Богами. Јако племе. Тако да сам се силно оженио. Замислите има петорицу браће и нисам их се бојао. Сјајно сам се с њима слагао, једино сам се с њом свађао“.

Док смијех удара о зидове куће, заједнички се присјећају првих дана брачног живота. Не жале ниједног трена што су се једно другом завјетовали на вјечну љубав.

„Прије је била љубав, а данас интерес. Било је добро иако смо се доста мучили. Тежак нам је живот био, али постојали су слога, поштовање и договор. Ни воде у кући, ни струје, ни пута пред кућом. Коњ је био главна снага. Све се носило на врату или на коњу. Ипак, хљеба је можда фалило некад, али љубави није никад“, тврди брачни пар који имају петоро унучади и двоје праунучади.

Љубицини родитељи су имали деветоро дјеце. Пет синова и четири кћери. У кући је увијек било весело. Љубица је вољела да запјева и ту је навику пренијела и у нови дом, гдје је затекла свекра и свекрву.

„Двоје старо и нас двоје. Док су се дјеца почела рађати. Фино смо се слагали. Свекрва и ја смо имале диван однос. Све ми је вјеровала и препуштала. Ни Данилу, сину, није вјеровала колико је мени“, с великим поштовањем прича бака Љубица, а ђед Данило је свако мало прекида: „Мора да си добра била па зато“. И док би се данашње госпође наљутиле на задиркивање, баки Љубици је срце пуно.

Она је била запослена до вјенчања. Послије се одлучила на бригу о домаћинству и дјеци: Милану, Маријану и Милени. Данило је радни вијек провео у Хидроелектранама на Требишњици, од Бране до Миротиња. Обрађивали су седам дулума земље. Држали стоку. Борили се да дјецу изведу на прави пут и успјели.

„Радили смо много, али се знали и провеселити. Суботом смо ишли на сијела или су код нас долазили. Попричали би се. Запјевали. Кућа је увијек била пуна. Вољели смо да нам дођу и породица и кумови и пријатељи и комшије“, прича ми овај осамдесетшестогодишњак и куне се да никакве тегобе не осјећа, а и ако га нешто заболи – андол је једина таблета коју попије.

„Морам признати да сам имао једну муку. Љубица није знала баш добро да кува кад смо се узели“, наставља у шаљивом тону Данило, али ни Љубица се не да: „Јака сам ја била, куражна. Нису мене Гобовићи могли уплашити. Опет би ја пошла за њега. Ми смо успјех доживјели. Замислите петоро унучади – пет факултета“, поносна прича, а очигледно има и разлог док је Данило опет не засмије ријечима: „Можда би ти опет пошла за мене, али ја би размислио. Ако би налећела каква друга. Добра. Не би ја тебе поново оженио“, намигује и „цркава“ од смијеха, а она га гледа очима пуним љубави: „Тешко теби кад они оду!“

Гобовићи живе са сином Миланом на имању, али често одлазе у град у посјети Маријановој и Милениној породици. Тешко се одвајају једно од другог па макар и на пола сата. Воле да читају, испуњавају укрштене ријечи, али и, понекад, погледају шпанску серију.

„Код нас је нешто било чудно. Гледам друге бракове. Посвађају се па по неколико дана не говоре, а ми јок. Нама не може проћи ни сат и по. И опет неко проговори“, објашњава ми ова драга жена веселих очију. И таман што се распричасмо, Данило опет проговори: „И увијек ја први проговорим и тако шездесет година. Велико је шест, а не шездесет година“, а Љубица као да већ има спреман одговор: „Он је увијек крив па увијек први и проговори!“ Опет се се смијех заори. И тако већ шест деценија. И нека тако буде за вијек вјекова у кући Гобовића.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња