Љубиње, општина која одумире

ЉУБИЊЕ │ Љубиње, једну од најизолованијих локалних заједница у Херцеговини, годишње напусти око 50 становника, претежно млађих, у потрази за бољим животом, потврдили су нам представници општине и мјештани.

Највећи проблем је вода, а затим пут на релацији Љубиње – Столац. Он се води као магистрални пут, а видјели сте како изгледа. Урађен је 1974. године и од тада није обнављан. То вам је магистрални пут који је широк само пет метара. Мислим и да смо једина општина у овој регији која нема алтернативни вод за напајање електричном енергијом. Нама струја долази из Федерације БиХ и пола наших далековода је у Федерацији, а пола је у РС“, објашњава Дарко Крунић, начелник Љубиња.

Љубиње је послије 20 година владавине СДС-а и његовог кадра Веска Будинчића у октобру прошле године добило Крунића за новог начелника. Он каже да би, према обећањима из Министарства саобраћаја и веза РС, ове године требало да почне санација бар једног дијела критичног пута, а договорена је и израда пројекта за обнову водоводне мреже.

Чим сам дошао на функцију разговарао сам са ресорним министром и добио обећање што се тиче пута. Када је снабдијевање водом у питању, ту је ситуација тежа јер се ради о великим цифрама, али ће одређене ствари бити урађене како не би долазило до тако честих нестанака воде„, каже Крунић.

Поред очигледних инфраструктурних проблема, Љубиње, као и остатак источне Херцеговине, има огромне проблеме са незапосленошћу, толико велике да је више незапослених него оних с платом.

Ми смо прије рата били општина која није имала незапосленог човјека, чак су нам долазили из Стоца и Чапљине да раде, а сад је већ друга прича. Дуги низ година ништа није улагано у општину, тако да ми сада имамо огромне проблеме“, говори Крунић.

Улице Љубиња су пусте, а екипа „Независних“ је за три сата колико је провела у овом мјесту срела свега неколико мјештана. Иначе, ова општина тренутно броји око 2.300 становника.

Срели смо Милицу Дангубић, деветнаестогодишњакињу из Љубиња, која већ годину дана ради у једном од локалних кафића.

Каже да је тренутно задовољна тим послом, али да то није трајно рјешење.

„Већина овдје ради по кафићима, пекарама и продавницама. Имамо ту само једну-двије фабрике које као нешто раде, а сигурна сам да би ријетки одлазили кад би се омогућило младима да раде и нормално живе. Данас ко год оде на факултет – и не помишља да се врати у Љубиње„, каже Дангубићева.

Нису ријетки ни случајеви као што је код В.Ђ., мајке троје дјеце. Она и супруг преживљавају од дјечјег додатка.

„Шта мислиш како живим: имамо 105 КМ дјечјег додатка нас петоро и подстанари смо. Је л треба још нешто да причам? Да има игдје посла радили бисмо, али кад нема“, каже она.

 Љубињци престају и да саде свој надалеко познати дуван. У самој оштини нема ниједне откупне станице, а сама цијена је, кажу, смијешна.

Већина народа се сада окренула садњи смиља. Биљка је веома отпорна, улагање мало, ризика скоро да и нема, а потражња за уљем од смиља је велика. Све што се произведе откупе фирме из Италије, које се баве производњом парфема“, говори Крунић.

Ову малу заједницу у вријеме цвата воћа задесиле су и велике хладноће, које су уништиле скоро читав урод вишње и трешње.

Штета је, каже начелник, око милион и по КМ, што је нешто мало мање од годишњег буџета општине. „Ето, и невријеме нас хоће, а добро све чешће заобилази“, каже један старији Љубињац.

Независне новине (Никола Видачковић, фото: В. Трипић)