Магија глумачког изазова

На недавно завршеном 43. фестивалу глумца у Мојковцу„Мојковачка филмска јесен“, за најбољу епизодну женску улогу награђена је глумица Марија Пикић за улогу Марије у филму „Месо“, редитеља Саше Хајдуковића. Специјално признање уручено је и Требињцу, Недјељку Миловићу за улогу дјечака Луке у филму „Границе кише“, редитељског двојца Николе Мијовића и Властимира Судара.

Истовремено, на овогодишњем регионалном 53. Фестивалу глумачких остварења „Филмски сусрети у Нишу“, према одлуци жирија, глумаца Тихомира Станића, Ане Софреновић и Бојане Маљевић, Марији је припала плакета за изузетну женску улогу.

Потражили смо ово двоје младих Требињаца. Професионалну глумицу и момка који себе не доживљава глумцем, него дјечаком кога су изабрали на аудицији. Амбиције различите, а блиска и прилично дефинисана спона – приступити животу искрено и с љубављу у жару игре! Све друго је лаж.

Име Марија Пикић одавно није само синоним за требињско дијете или глумицу одавде. За њу су чули и много даље. Глумачким умијећем, са својих свега 28 година, до сада је задивила на више регионалних и европских фестивала. Биографија пуна награда: „Срце Сарајева“, специјална награда жирија у Кану, признање са „Мостре“ најпрестижнијег фестивала филма у свијету, из Брисела, Килкенија, „Златна маска“ у Требињу, „Златна мимоза“ у Херцег Новом и тако даље.

„Награде дођу као гориво за наставак даље. Потврда да је оно што сам радила у претходном периоду био исправан смјер. Када радим, затворим се у свој свијет и док не дође нека врста признања од колега или гледалаца, нисам сигурна да ли сам бирала праве начине за рјешавање разних ситуација лика, особина и свега што подразумијева рад на једној улози. Награде су онда сатисфакција, шлаг који на крају покупиш, знак да је то што си радио вриједно и да је допрло до некога“.

Није флоскула када нам каже да су јој награде вјетар у леђа. Из тог разлога не дијели их на оне мање или више значајне.

„У Мојковцу сам и прије шест година добила награду. За улогу Рахиме у филму „Дјеца“, за најбољу глумицу. Сада, за епизодну улогу у филму „Месо“. Много ми значи и било ми је заиста лијепо вратити се у тај диван мали град, са људима и менталитетом доста сличним нама у Требињу“.

Играти Марију, која јој је донијела двије нове награде, каже нам, био је велики изазов. Првобитно снимљена серија „Месо“ преточена је у филм. У процесу рада о наградама није размишљала. Водили су је другачији мотиви. Исконски, људски, глумачки.

„Кад су ме позвали да играм Требињку Марију помислила сам, играћу саму себе. Међутим, прочитавши сценарио, видјела сам да је ријеч о особи дијаметрално супротној мени. Изазов је био да упаднем у психологију и кругове друштва у којима се она креће, како бих могла боље да разумијем ситуацију. Та Марија, припада кругу људи које данас, нажалост, можете да сретнете свуда око нас. Серија и филм управо се баве смјеном старог свијета новим, а за посљедицу приказују много судбина и живота који се ту нађу као колатерална штета. Марија је једна од њих. Било ми је занимљиво играти некога ко тако и толико вјерује у исправност својих потеза, да не зна за неку другу перспективу. Да све, уствари, ради из свог срца, мислећи да не ради ствари на погрешан начин. На крају оде странпутицом и то дебело плати. Нажалост, данас је велики број жена које крену тим путем“, констатује наша Марија, глумица.

Живот је организовала у Требињу, из кога се лако отисне за новом улогом. Ових дана отпочела је рад у Дорћолском народном позоришту Београд у представи „Отац Сергије“, по мотивима приче Лава Толстоја. Режију потписује, њој добро знани Филип Гајић.

„Филип је по овој причи расписао текст. У питању је млађа екипа глумаца. У процес рада са нама креће и Петар Божовић, што ми је велика част! Надам се да ћемо заједно успјети све да изгурамо до краја на најбољи могући начин. Премијера се очекује почетком децембра. А прилика да поново радим са Филипом, који ме је, на неки начин, увео у позориште и глумачки свијет још 2006. године, док сам била средњошколка, изнова ми је драгоцјена. Сарађивали смо на представи „Поручник са Инишмора“, Мартина Мекдоне за Фестивал фестивала. Послије тога, са требињском гарнитуром, радили смо и позоришни комад „Сарајевске приче“, представу која је у КПГТ – у деведесет и неке године имала премијеру, па је постављена и у Требињу. Касније, 2011. године поново је обновљена и у Сарајеву. Имала сам част да је играм и у КПГТ – у, у тој дјелимичној постави старе, првобитне екипе“, каже нам ова глумица и уз  препознатљив осмијех, открива да је од мноштва ангажмана, посебно радује наставак снимања серије „Луд, збуњен, нормалан“.

Недјељко Миловић (десно)

Испуњени енергијом једног ведрог младог бића са Маријом се растајемо и сусрећемо се са Недјељком Миловићем. Са изазовима глуме, лицем у лице први пут се нашао као дванаестогодишњак, прије непуне три године. Данас му је 15 година и први је разред требињске Гимназије. И док искуства са сетова сматра нестварно чудесним и радо их препричава, дотле се, на додијељено специјално признање из Мојковца, још увијек привикава.

„Мајку је назвао редитељ, Властимир Судар, и рекао јој да сам освојио награду. Када ми је пренијела поруку, нисам вјеровао. Обрадовао сам се и много ми значи, посебно што нисам глумац, попут Кристине Стевовић и Мома Пићурића, који су такође награђени у Мојковцу“, прича нам Недјељко, који је у филму „Границе кише“, тумачио лик дјечака Луке.

Филм говори о љубави, помирењу и нади након рата, деведесетих година прошлог вијека, на тромеђи БиХ, Црне Горе и Хрватске. Лука одраста без мајке, док му отац ради у иностранству. Без бабе и дједа био би изгубљен.

„Мој лик одраста другачије од мене. Тешка је то судбина, ићи путем без родитеља, посебно без мајке. Ипак, уз сву своју трагику, он носи и доста духовитости. Управо тај моменат код публике је изазвао пажњу. Редитељ ми је рекао да су на те сцене и шаљиве реплике, гледаоци на фестивалима реговали смијехом. Не само код нас, него и у Лондону и Монтреалу“.

Дочарати духовите моменте у филму, прича нам, није било тешко, с обзиром да је по природи такав. Теже је било одиграти трагичне сцене једног дјетињства, њему нимало блиског у односу на дјечака кога је глумио. У непосредном контакту највише времена провео је са Огњеном Вујовићем или филмским Данилом, из чега је проистекло најљепше искуство са снимања, ново пријатељство. Заједничке сцене, снимали су у континуитету десет дана у околини Требиња, у Јазини, Главској, Крњевићима и Пољицу, те у Дубровнику.

„Најтеже је било снимати у Јазини, у ријеци Сушици. Рано јутро а вода хладна, иако је било љето. Уз то сам још имао и повишену температуру. Али све сам одрадио. Ми смо били најмлађи у екипи и сви су према нама били супер. Предивно искуство!“

Филм „Границе кише“, до сада је премијерно приказан на више домаћих, европских и свјетских фестивала, у Монтреалу, Лондону, Сарајеву и Нишу. Очекују се премијере у Венецији, Штутгарту, Скопљу, Лукавици и Требињу. Ако је снимање филма било чудесно, како нам је то Недјељко поетично рекао, стекли смо утисак да му је посјета „Филмским сусретима у Нишу“ била потпуно надреално искуство.

„Одушевљен сам! Упознао сам неке наше познате глумце, Драгана Бјелогрлића, Радоша Бајића, Милоша Биковића. Све је било одлично организовано. Најљепше је било кад смо се на крају сви поклонили публици, уз дуготрајан аплауз и фантастичну свјетлост рефлектора“, рече нам овај средњошколац, уз коментар да се, иако је међу друговима мало био главни, нимало није уобразио.

Вјерујемо му. Као и Марији, да су остали исти. Уочи се то сасвим лако. О себи говоре скромно, без обзира колико ми инсистирали да нам подаре коју ријеч више. И знамо да су пред нама танане душе, поникле из херцеговачког крша, савршено обликоване да егзистирају у несавршености реалности. Од нас добијају дубоки наклон!

Задовољна у својој кожи

„Све о чему сам маштала приликом уписа академије испало је, нажалост другачије. Први шок доживјела сам већ на почетку самих студија, сагледавши да позориште не функционише како би требало. Више сам имала неког срца, ентузијазма, наивности и невиности, него што се показало у пракси и, касније, у животу. Али, Боже мој, све има двије стране медаље. Сматрам личном и индивидуалном ствари који ће пут ко изабрати, јер сви смо различити. Намјести нам се различито мјесто и вријеме за рад, а имамо и факторе среће у животу. Одлучила сам да слушам сбе и своју интуицију и нисам жељела да робујем ни себи ни другоме. Оним што сам до сада урадила и начином на који живим и радим, као слободни умјетник, изабрала сам, првенствено своју срећу и задовољна сам у својој кожи. То ми је сасвим довољно. А генерално, стање у култури јако ме боли и погађа. Занемарено и запуштено подручје, сведено на појединца и личне пројекте. Култура одавно није системско – стратешка ствар, што би требало да буде, ако већ представља оличење једног народа“, говори нам глумица Марија Пикић.

Фестивалска енергија

Сувише млад да би већ сада тачно знао чиме жели да се бави у животу, Недјељко Миловић, ипак размишља о неколико опција. Ма шта одабрао, изгледа да га фестивали разне врсте неким чудним силама вуку себи.

„Од права, политичких наука до филозофије, све ме помало занима. Глуму за сада остављам по страни, иако ми је приуштила много тога лијепог. Али, не видим се тренутно у томе. Можда ћу, временом, промијенити мишљење. Иако у слободно вријеме пишем пјесме, сликам аквареле и уље на платну, у школи ме највише привлачи физика. Занимљива је, посебно кад правим разне експерименте. Ето, на примјер учествовао сам два пута на Фестивалима физике у Требињу. Било је супер, баш као и на фестивалу филма у Нишу. Сад се спремам за фестивал у Лукавици, на којем ће филм бити приказан. Звали су ме да дођем. Једва чекам!“

Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња