Млада Требињка Маја Петијевић, која је недавно одржала први солистички концерт у родном граду, студент је треће године Музичке академије на Цетињу, на одсјеку клавир, у класи професора Владимира Домазетовића.

О животном опредјељењу говори са усхићењем. Онако како доликује истинском умјетнику, са осјећајем да умјетности у потпуности припада.

Без обзира на младост и почетке, кад диркама пролије сву чаролију музике и властите душе, задиви, како публику у Требињу, Цетињу, Италији, Њемачкој, тако и чланове енглеске краљевске породице. Њена прича опомиње да инстинкт није довољно само ослушкивати, већ се њиме и водити.

„Жељу за свирањем клавира показивала сам још са пет година. Са цртаних филмова редовно сам пребацивала канал на концерте пијаниста. Наваљивала сам на родитеље да ме упишу у музичку школу, а била сам премала и за основну. У међувремену, вјероватно јер више нису имали куд, родитељи су ми купили синтисајзер. Била сам пресрећна! Не знам колико су се моји радовали, с обзиром да сам дан и ноћ лупкала све и свашта“, духовито се ова млада пијанисткиња осврће на своје прве одсвиране ноте.

Могло би се рећи да се највише радовала осмом рођендану. Дочекала је полазак у требињску Основну музичку школу. И тада као и данас, вјеровала је у правац којим треба да корача, константно радећи на свом усавршавању.

„Имате људе који и кад се преусмјеравају из основне или средње школе, нису сигурни за будуће опредјељење. Ја сам, чини ми се, и са тих пет година знала и у коју ћу средњу, а поготово шта ћу студирати“, тврди Маја, која је Средњу музичку школу уписала у Требињу, а матурирала у новосадској „Исидор Бајић“, у класи професора Фредерика Станковића.

Додаје, да велико хвала дугује мајци, која ју је у датом моменту охрабрила ријечима: „Иди за својим сновима!“

Да снови могу да се остваре, али и да дефинитивно срећа прати храбре, Маја је на вријеме спознала. Поред знања у музици, од свог, како каже изузетног професора и великог човјека, научила је и важну лекцију, коју слиједи – боље бити добар човјек него добар пијаниста! Зато није очајавала када због језичке баријере, није могла да конкурише на Музичку академију у Бечу. Поново је послушала савјет, и на приједлог професорице из Требиња, Ирене Мијушковић, отиснула се на Цетиње.

„Задовољна сам условима. Имамо добре професоре, претежно докторе у својим областима. Цијеним што су увијек спремни да студентима изађу у сусрет. Много полажу на то да нам све потанко објасне, да научимо, умјесто да нас „глат“ обарају на испитима. Нови Сад ми мало недостаје, јер као већи град, пружа више могућности, попут позоришних представа, биоскопа, ликовних изложби, а поготово концерата симфонијског оркестра, због којег најчешће одлазимо у Подгорицу“, говори Маја, додајући да и то има предности, јер кад већ нема културних дешавања, времена је на претек да се изучава музика, због које је, у крајњем, и уписала академију.

Још једна добра страна студирања на Цетињу, како каже, су бројна такмичења за успјешније студенте, те олакшавајућа околност да освајањем награде из одређене дисциплине, претежно буду ослобођени испита из тог предмета.

„За било који концерт на нашој академији, прави се аудиција. Све процјењује комисија и онда се бирају тачке. Надам се да не звучим нескромно ако кажем да сам сваку аудицију прошла. Захваљујући томе, овог љета учествовала сам и на музичком фестивалу 'Nei suoni dei luoghi' у Италији. На аудицији су одлучивали италијански професори и на моју срећу, изабрали су обје тачке у којима сам ја свирала. Са колегама са факултета, кларинетистом Бојаном Ћумуровићем наступила сам прво у Словенији, у Вили Виполже, а други концерт био је са колегиницом Елидом Фетаховић у цркви Светог Мартина у регији Удине. Оба концерта била су прелијепа! Првенствено, Италијани су другачији од нас. Одушевљавају се као да је наступио неки чувени пијаниста, а не студенти једне мале академије са Балкана. Генерално, у Европи више цијене музику, док наша публика није усмјерена да позорно слуша. Најчешће, већина дође да би били виђени“.

Љето је провела радно и како прича, не жали, јер јој је донијело прегршт нових искустава. Након припрема за Италију, услиједиле су нове за Њемачку, а потом и за солистички концерт у Требињу. Искрено признаје, да трему, попут оне на наступу у родном граду, не може мјерити ни са чим.

„Кад год наступам, није ми свеједно. Али свирати пред некадашњим професорима, породицом и пријатељима, била је додатна одговорност. Требала сам оправдати и свој одлазак одавде, показати шта сам то и колико научила, нарочито пред родитељима. Њихова бескрајна подршка, и наравно љубав и вјера у моја постигнућа, довољан су покретач да и даље учим и напредујем. Без музике мој живот не би био потпун. Нема ријечи које могу да искажу колико сам мами и тати захвална“.

Оправдана очекивања, за Мају су додатни подстрек да настави да ради на себи. Након факултета, планира да упише мастер студије, а како истиче, најрадије би се једног дана бавила педагошким радом.

„Много волим дјецу. Прилику да радим с њима не бих пропустила. Сматрам да дјеци кроз школовање добар професор значи много, да их изведе на прави пут, попут родитеља. Не могу а да не поменем двије дивне професорице из Требиња, Јагоду Хајровић и Ирену Мијушковић, које су много учиниле за мене. Превеле су ме на другу страну, иако ништа нисам тражила. Такве људе зовем сплавари. Биле су моја рука спаса, осјетиле су шта треба. Због тога ме инспирише тај позив и ако бих га радила, било би то из чисте љубави. Музика и дјеца довољни су, да ми живот буде инспиративан и разигран!“

РУКОВАЊЕ СА КАМИЛОМ, ВОЈВОТКИЊОМ ОД КОРНВОЛА

Принц Чарлс и Камила, војвоткиња од Корнвола, боравили су прошле године у Црној Гори. Посјетили су и енглеско посланство у Цетињу, којем припада Музичка академија. Од мноштва најбољих, који су требали да представе рад академије, изабрана је и Маја Петијевић.

„Моја колегиница, Елида Фетаховић и ја морале смо да спремимо нешто достојно њиховом височанству, а да буде занимљиво. У томе нам је много помогла наша професорица камерне музике, Наташа Поповић. Била сам страшно нервозна хоћу ли одсвирати и све урадити како треба, наклонити се, поздравити их и, као чланове краљевске породице, испоштовати на начин како доликује. Принц Чарлс, нажалост, није могао да дође на академију. Према њиховом краљевском закону, никога од чланова породице не смијете да додирнете, а ми смо се изненадили кад се Камила руковала са нама! Задивило нас је колико је приступачна, једноставна, те што нас је изненадила комплиментом да свирамо као да нисмо студенти. Од тог дана наш клавирски дуо назвале смо 'Алтер его'. Необично и лијепо искуство, а част неописива!“

ДРАГОЦЈЕНОСТ ПОЗИВА – КАД МУЗИКОМ ПОВЕЖЕШ ЉУДЕ

Иза себе Маја има мноштво награда са такмичења у Републици Српској, Црној Гори, Србији, како из средње и основне школе, тако и са факултета. Најдраже су, ипак оне када на њен таленат и постигнуће узвраћа публика.

„Са колегом Бојаном Ћумуровићем, осим у Требињу, наступала сам љетос и у Њемачкој. Позвао нас је мој друг из новосадске Средње музичке школе, Давид Бертран, тренутно диригент Католичког хора 'Santa Maria', који његују и православну духовну музику, те Градског хора 'Невен' у Бачу код Бачке Паланке. Уз руске, грчке, старословенске, италијанске и латинске пјесме, једну тачку свирали смо Бојан и ја, а у двјема композицијама, била ми је част да пјевам соло сопран. Иначе, за успјешну сарадњу са колегом Бојаном, захвалност дугујем професору корепетиције Алексеју Молчанову, који несебичним трудом и посвећеношћу чини да, као клавирски сарадник, увијек будем на висини задатка. Било нам је нестварно! Музика, амбијент, чланови хора, а тек сусрет са публиком и њиховом реакцијом на наш наступ. Таква узвраћеност и срдачност и сада изазову силне емоције. Једноставно, то је бит умјетности!“