Мастер клас режије ЕГОНА САВИНА: ПОЛАЗНИЦИ РАДИОНИЦЕ ОДУШЕВЉЕНИ

На Фестивалу фестивала, први пут у седмој деценији његовог трајања, организован је мастер клас режије, који води ЕГОН САВИН, професор режије на Факултету драмских уметности Београд и наш прослављени редитељ.

Редитељска радионица, која са радом завршава сутра, окупила је петнаестак полазника,учесника и гостију Фестивала фестивала, који се баве режијом у аматерским позориштима Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

„Основна идеја је да се млади редитељи, као и редитељи који имају иза себе већи број представа, присете оних основних постулата режије, и да се на основу онога што гледамо као вечерњу продукцију на Фестивалу фестивала, као и на примерима познатих дела драмске литературе, кроз коментаре укаже на одређене недостатке, елементе режије који се обично превиде у такозваним аматерским условима. У питању су четири предавања, у форми дијалога, о основним елементима – рад са глумцима, поставка у простору, редитељска анализа драмског комада, избор драмског комада, елементи редитељског пројекта, сценске радње итд. Пошто сам професор на Факултету драмских уметности и предајем режију већ преко 30 година, руковођење мастер класом ми не представља већи проблем осим што имамо заиста мало времена, да у четири дана, по неких два, два и по сата, пређемо материјал од целог једног семестра на факултету“, прича за Фестивалске новости чувени редитељ.

Додаје да се овакав мастер клас, као новина фестивала, ове године проводи експериментално, и да ће наредне године, уколико се покаже као важан сегмент манифестације, бити конципиран тако да се предавања комбинују са практичним радом, уз демонстрацију једног броја глумаца у простору.

Разлика између самоуког и школованог редитеља је огромна, истиче Савин, јер је режија далеко више од обичног курса.

„Евидентна је разлика између режије у аматерским и професионалним позориштима. Одмах је видљиво да ли су редитељи школовани или не, разлика између самоуког и школованог редитеља је огромна, режија није само курс из режије него велики број предмета. Конкретно, код нас у Београду, то је 35 теоријских и практичних предмета које студент режије прође и добије једно широко, универзално, позоришно образовање, гдје има велики фундамент у познавању драмске литературе, по питању технике глуме, промишљања простора, сценографије, костима, елемената драматургије, што је необично важно. Изузетно је важна и сама редитељска пракса, где наши студенти, да би добили пролазну оцену, морају да направе вежбу, та вежба већ на трећој години је целовечерња представа, онда следи дипломска, тако да тим четворогодишњим програмом, који је редак у свету, успевамо да одшколујемо људе који су заиста суверени у свом послу“, наводи наш саговорник.

За Требиње каже да заслужује професионално позориште и професионалног редитеља, а конципирање културе у малој средини, по њему је деликатно и сложено питање.

„Град као што је Требиње по мени заслужује и требало би да има професионално позориште, да би, онда, радили и професионални редитељи. Обично се каже – подела је пола режије, а ви, ако не можете да бирате оптималне сараднике, онда сте у ситуацији да будете задовољни оним што имате. У аматеризму, тако рећи, нема селекције, а уметност почива на селекцији. Ако радите у аматерским условима, онда не можете тражити од некога коме је то професија да учествује аматерски, односно, без икакве надокнаде у том послу. Тако да је то једно компликовано питање, које се у ширем смислу односи на конципирање културе у једној средини. Отуд заиста постоји огромна разлика да ли је то аматерско позориште или је професионално позориште у којем онда ради и професионални редитељ“.

Прослављени редитељ истиче да би, на основу до сада одгледаних представа Фестивала фестивала, редитељима сигурно дао пролазно оцјену јер је, како уз осмијех појашњава, својим студентима увијек даје ако постигну свега три услова – да је представа почела и завршила, као и да публика није излазила из сале током трајања комада. За вишу оцјену, додаје, потребни су добра припрема, много труда, пажње, улагања.

Признаје нам да му редитељски рад у протекле четири деценије причињава огромно задовољство јер успијева да траје, што сматра привилегијом, на коју су утицали многи фактори. На јесен, у новој позоришној сезони, у Југословенском драмском позоришту радиће Чеховљевог „Ујка Вању“, у Београдском драмском позоришту нада се адаптацији једне Нушићеве мелодраме, а у Краљевском позоришту „Зетски дом“ на Цетињу, са нашим познатим глумцем Николом Ристановским, треба да ради један њемачки комад.

ЖЕТИЦА ДЕЈАНОВИЋ, глумица Позоришта „Бора Станковић“ из Врања професионална је глумица, која се бави и режијом, а уз педагошки рад са младима, руководи и умјетничким удружењем. Редитељску радионицу Егона Савина сматра изузетном приликом да од редитеља свјетског реномеа добије драгоцјене савјете и смјернице за добар редитељски поступак.

„Пријатно сам изненађена мастер класом, част ми је да присуствујем предавањима господина Савина, кога веома ценим и поштујем и као професора и редитеља, од кога се заиста може много научити. У раду је несебичан, фасцинантно је колико се труди да нам веома јасно објасни шта ми као редитељи треба да тражимо од глумаца, како да бирамо текст и шта је, заправо, режија. Мислим да је драгоцено за фестивал да има овакву врсту радионица, за људе који се аматерски баве овим послом. Редитељ Савин нам овдје даје нацрте, смернице који ћемо разрађивати. Иако имам велико искуств о, сада сам много сигурнија у себе и слободнија да кажем да је то што радим добро. Професионалци живе од тог посла, ми не, али не треба да га радимо тек тако, треба да га радимо најбоље могуће. Зато сам одушевљена оваквом идејом и мислим да ће много помоћи аматеризму уопште“, не крије одушевљење Жетица, додајући да је у прошлој сезони „Пепељуга“ био посљедњи комад који је режирала у врањском позоришту.

И АДНАН МУЈКИЋ, глумац и редитељ из Тузле срећан је што има прилику да на предавањима професора Егона Савина подијели искуства са колегама, и што је важније, како истиче, да захваљујући савјетима истакнутог редитеља „коригује досадашњу праксу“.

„И само гледање представа које је режирао Егон Савин у мени изазива дивљење и потребу да будем још бољи. Прилика да физички будем у истој просторији са тако једним великим умјетником у мени изазива усхићење, пресретан сам и захвалан свима који су то омогућили. Режија није моје првобитно опредјељење, након завршетка студија глуме, бивајући без посла, био сам принуђен да се бавим режијом. Послије предавања Егона Савина морам рећи да, кад човјек од таквог умјетника чује све оне могућности, сву величину а притом сву ту једноставност позоришта, ја сам поново заљубљен у свијет глуме, и у однос редитељ-глумац. Почињем поново вјеровати д а је све могуће и да је све једноставно, да се све може уколико човјек има потребу, мотив и да жели радити. А ја сам спреман радити, да препознајемо проблеме заједнице и да о томе проговоримо кроз позоришни језик“, прича млади Мујкић.

Најдрагоцјеније на мастер класу режије, додаје, су савјети како имати осјећај мјере, што је, као и у животу, најтеже и у редитељском раду.

Уколико се наредних година и не пласирају у званични дио програма, истиче, радо ће бити учесници нових редитељских радионица. Цијели фестивал посматра кроз слободу изражавања јер није присталица да се представе стварају реда ради.

„Кад представу радите као морање тај осјећај је, по мени, полако потписивање смртне пресуде ономе што је позориште у својој основи. Мислим да професионалци треба да узму од аматера љубав, жељу и потребу, а аматери од професионалца – технике, вјештине, занат и онда смо на пола пута, у интересу свих нас на овим просторима“, каже млади Тузлак, додајући да за нову сезону у Позоришту младих Тузле припремају мјузикл „Искорак“, са 60 младих глумаца, у којем проговарају о дискримнацији дјечака који похађа балетску школу, заснованој на истинитом догађају, који је завршен трагично.

Организацијом Фестивала фестивала је одушевљен у тој мјери да ће, од првобитно предвиђених двоје, до краја смотре остати шесторо чланова Позоришта младих Тузле, а на свечаност затварања доћи ће и њихови родитељи.