Milorad Kapor – Hercegovac koji je holivudske glumce naučio da kliču SRBIJA!

Milorad Kapor i po ocu i majci Hercegovac, prvi je Srbin koji je dobio filmsku ulogu u „Džejmsu Bondu“. Ekskluzivno za Slobodnu Hercegovinu, glumac najstarijeg profesionalnog pozorišta u Južnih Slovena, otkriva kako je „kršio“ stroga pravila na snimanju čuvenog blokbastera. Veoma ponosan na svoje poreklo priča o porodičnoj istoriji, ali priznaje da je upravo hercegovački ego bio ključan da pored Akademije dramskih umetnosti završi i Mašinski fakultet

012

Svetski, a naš: Milorad Kapor

Milorad Kapor, prvi Srbin koji je dobio ulogu u filmu o Džejmsu Bondu, i to u delu “Skyfall” Sema Mendesa, 23. nastavku sage o čuvenom tajnom agentu na pedesetu godišnjicu nastanka legendarnog lika, za Slobodnu Hercegovinu otkriva kako je uspešno prošao sve testove i našao se u filmskom timu snova, sastavljenom od dobitnika Oskara u gotovo svim postojećim kategorijama.
Kapor, nije tumačio ulogu Džejmsa Bonda, koji je, po mnogim tvrdnjama, filmska verzija legendarnog srpskog obaveštajca Dušana Duška Popova, koji je u Drugom svetskom ratu delovao pod tajnim imenom Tricikl.
Stasitom Hercegovcu dodeljena je uloga kapetana broda, na kojem se odvijaju mnoge uzbudljive scene, a jedna od njih je i Kaporov filmski okršaj sa Bondom.
Rođeni Beograđanin, koji se ponosi svojim bilećkim korenima, ovim filmom skrenuo je pažnju na sebe, pa je javnost uspela da sazna i mnoge druge detalje o glumačkom džinu od skoro dva metra i vlasniku dve diplome – Akademije umetnosti u Novom Sadu i Mašinskog fakulteta u Beogradu.

061

Milorad Kapor je otišao na kasting, a završio na plakatu filma koji je zaradio 1.108.561.013 dolara

 

081

Jedini srpski glumac koji je zaigrao u Džejms Bondu

Kada sam na snimanju odbio protektore za uši, svi su bili začuđeni zašto sam nemaran prema sebi. Međutim, kada sam rekao da sam iz Srbije, prvo je Havijer Bardem počeo da se smeje, a potom i ostali, shvativši da su nama rakete i kasetne bombe bile svakodnevnica, kao nekome u srećnijim državama petarde za božićne praznike
Iako bi mnogi posle učešća u filmu o Bondu poleteli i pomislili da su ostvarili sve snove, Kapor čvrsto stoji na zemlji i skromno objašnjava da je uspeo zato što je, pre svega, na kasting otišao rasterećen.
– Na kasting za velike projekte ne odlazi se sa tremom, već potpuno opušteno. Unapred ste svesni da je konkurencija toliko jaka da šanse da baš vas odaberu nisu velike. I onda, valjda iz te opuštenosti, uz određene sposobnosti, pa i talenat, dođe se do uloge.

Kakva su iskustva sa snimanja filma visoke produkcije?
– Prvo što mi je zapalo u oči su mere predostrožnosti koje se preduzimaju. Za naše pojmove to je nezamislivo. Vodi se računa o svakom detalju, pa su šanse da se neko povredi ili oseća neprijatno na setu svedene na minimum. Ogromna pažnja se pridaje najbanalnijim stvarima. Recimo, u scenama gde ima pucnjave uvek je prisutan dežurni otorinolaringolog. Njegov asistent bi na setu svima delio čepove za uši. Na moje odbijanje da ih uzmem, svi bi me pogledali začuđeno zašto sam nemaran prema samom sebi. Međutim, kada sam rekao da sam iz Srbije i da mi to ne treba, prvo je Havijer Bardem počeo da se smeje, a potom i ostali,shvativši da su nama rakete i kasetne bombe bile svakodnevnica, kao nekome u srećnijim državama petarde za Božićne praznike. Od tada, kad god su se delili čepovi za uši, svako ko nije hteo da stavi čep u uši vikao bi uz osmeh „Srbija“, sa visoko podignutim rukama.

Upisao sam glumu u trenutku kada sam već odslušao četiri godine mašinstva. Već tada sam pretpostavljao da se nikada u životu neću baviti mašinstvom, ali mi pored lične satisfakcije ni moja hercegovačka sujeta nije dozvoljavala da nekome ostavim mogućnost da kaže kako sam završio glumu jer je Mašinski fakultet težak

042

U ulozi Nikole Tesle

Tvoj put do scene bio je neobičan. Sa mašinstva si krenuo na glumu. Otkud takav obrt?
– Za svaki metar visine stekao sam po jednu diplomu (smeh). Kao prirodnjak u gimnaziji otišao sam na Mašinstvo. Prvobitno sam hteo nakon srednje škole da upišem Vojno-tehnički fakultet u Zagrebu, ali sam se, ipak, opredelio za civilno mašinstvo.
Na regrutaciji sam izrazio želju da idem u školu rezervnih oficira u Zadar, pa da se eventualno nakon fakulteta aktiviram kao inženjer u vojsci. Kako sam izrazio želju da idem u ŠRO, zemljak iz komisije mi je odredio Bileću. Međutim, odložio sam vojni rok i rešio da ga odlslužim nakon fakuleta. Moja nesuđena klasa iz Bileće završila je na bratoubilačkoj klanici u Vukovaru.

Ipak, rat Vas nije zaobišao?
– Učešće u ratu mi je bilo suđeno. Vojni rok sam služio u vreme NATO agresije na našu zemlju, i to u komandi Novosadskog korpusa.
U sred studija mašinstva upisali ste glumu. Da li je postojao rizik da ne dovršite započeto školovanje?
– Kada sam upisao glumu, već sam odslušao četiri godine mašinstva. Te godine su bile ulog u pronalasku pravog životnog puta. Ipak, da nisam završio mašinstvo smatrao bih da sam ih proćerdao. Već tada sam pretpostavljao da se nikada u životu neću baviti mašinstvom, ali pored lične satisfakcije i moja hercegovačka sujeta nije dozvoljavala da nekome ostavim mogućnost da kaže kako sam završio glumu jer je Mašinstvo teško. Vrlo sam ponosan na to i danas mi titula diplomiranog inženjera znači i zbog novokomponovanih “dr.” sa “uveče prelistaj, ujutru zablistaj” fakulteta. Neki od takvih “doktora nauka”, kad se nađu na istom spisku sa mnom i žele da stave tu titulu ispred svog imena i prezimena, i sami osete da je glupo da to urade.
031
Ne postoji hercegovački glumački lobi iako nas ima mnogo. Mi nismo kao Crnogorci i ne nastupamo po plemenskom principu (smeh) nego smo samostalni i veoma jaki individualci. Naš odnos podrazumeva međusobnu veliku ljubav i uvažavanje.
Stalan angažman ste dobili ubrzo nakon završene Akademije umetnosti. Kako vam je to pošlo za rukom?
– Odlučio sam se za novosadsku Akademiju zato što je u to vreme, kao i sada, bila najkvalitetnija za školovanje glumaca. Glumu su predavali, Rade Marković, Petar Banićević, Branko Pleša i Boro Drašković. Upisao sam iz prve. Moju klasu su zvali „Sivi dom”. Bili smo “nezgodni“, a bilo je više muškaraca od devojaka. Profesor je od milošte govorio da je primio osam garagana. Moj dragi profesor, a čuveni glumac Rade Marković, mi je u trenucima sumnje u sebe, što je karakteristično za studente umetnosti, govorio: “ Ti se nemoj bojati za svoju budućnost u filmu, ti imaš te oči”.
Vrlo brzo sam znao da ću ostati u Srpskom narodnom pozorištu. U ta, još uvek po umetnost srećna vremena, direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta umeo je da dođe na ispite glume, da nas pogleda i ponudi stipendiju, tako da smo nas četvorica sa klase dobili ponude da ostanemo. Kad god konkurišem za neki projekat na Zapadu, veliko poštovanje se iskazuje činjenici da sam član nacionalnog teatra, deo glumačkog ansambla najstarijeg pozorišta kod Južnih Slovena.

Emir Kusturica, Nataša Ninković, Nebojša Glogovac, Dragan Bjelogrlić, Sergej Trifunović, Branislav Lečić, Nebojša Kundačina, Branimir Brstina …. Postoji li hercegovački lobi u srpskom svetu filma i pozorišta?
– Ne postoji hercegovački lobi. Mi nismo kao Crnogorci, ne nastupamo po plemenskom principu (smeh), nego smo samostalni i veoma jaki individualci. Naš odnos podrazumeva međusobnu veliku ljubav i uvažavanje.
Morao sam da igram u filmu “Nož”.
Kada je u novinama, sasvim slučajno, ugledao članak o snimanju filma “Nož”, Milorad nije sumnjao da će sigurno zaigrati u filmu.
– Kao potomak žrtava Korićke jame,na neki način sam znao da moram da dobijem ulogu u filmu “Nož”.
Karakterističan izgled i gluma su mu olakšali prolaz do sveta filma.
– Lično, ovaj film nikada ne bih radio kao ljubavnu melodramu, ali je “Nož” svejedno dobar film. Imao je tu nesreću da mu je premijera bila baš na početku NATO agresije, tako da nije stigao da doživi očekivani bioskopski uspeh.
Vodite i pozorišnu grupu Jorik. Šta vas je motivisalo da se upustite u taj poduhvat?
-Ako pomislimo da ne možemo da promenimo svet, onda batali život. Imao sam potrebu da nešto kažem i uradim. Zato je prvobitno formirana trupa Duplo dno, koja je potom prerasla u trupu Jorik (www.joriktrupa.org). Hoćemo da govorimo istinu i stvaramo umetnost na dopadljiv i visokoestetizovan način! Inače, oduševljen sam što je u Trebinju zaživeo respektabilan festival amaterskih pozorišta i voleo bih da ostvarim saradnju sa pozorišnim delatnicima u najjužnijem srpskom gradu.

072

Opet u najvišoj svetskoj klasi. Iz filma Lockout u produkciji Lik Besona

Voleo bih da se sprovedu neke moje ideje, pogotovo u Bileći, a one ne traže mnogo da bi se ostvarile. Bileća je svetu filma podarila Karla Maldena i Dušana Vukotića. I kanski slavodobitnik Emir Kusturica vodi poreklo iz Bilećkog kraja, pa bi Muzej Oskarovaca bio potpuno logična ideja.
Rado se odazivate na skupove Hercegovaca u Srbiji. Aktivno ste učestvovali i na Hercegovačkoj akademiji posvećenoj Prebilovcima. Da li sebe smatrate patriotom i kako se, prema vašem mišljenju, iskazuje istinski patriotizam?
– Termini patriotizam i rodoljublje su kod nas apsolutno devalvirani. Patriotizam je postao maska za koristoljublje, politikanstvo i krađu. Ja ću se uvek rado odazvati svakom pozivu mojih Hercegovaca za pomoć i učešće u kulturnim i humanitarnim misijama, ali samo ako su na strani istine i odavanja počasti slavnim precima ili nevino stradalim žrtvama. Isto tako, uvek ću se odazvati u akcijama koje promovišu mir i međunacionalnu toleranciju bez obzira na stradanje moje porodice kroz istoriju. Upravo me je ta porodica tako i odgajila. Ili, kako bi rekao veliki Aca Popović: “Ne postoje dobre i loše nacije, postoje dobri i loši ljudi”.

Da li se iz Srbije može pomoći Hercegovini?
– Može i mora! Voleo bih da se sprovedu neke moje ideje, pogotovo u Bileći, a one ne traže mnogo da bi se ostvarile. Bileća je svetu filma podarila Karla Maldena i Dušana Vukotića. I kanski slavodobitnik Emir Kusturica vodi poreklo iz Bilećkog kraja, pa bi Muzej Oskarovaca bio potpuno logična ideja.
Čitava Hercegovina, a pogotovo bilećki kraj koji dobro poznajem prepuna je stećaka i mislim da ima prostora da se oformi i muzej posvećen bogumilima, kao i stvaranje neke vrste instituta, kao i međunarodnih naučnih konferencija za izučavanje ovog zapostavljenog, a značajnog dela naše istorije.

Termini patriotizam i rodoljublje su kod nas apsolutno devalvirani. Patriotizam je postao maska za koristoljublje, politikanstvo i krađu. Ja ću se uvek rado odazvati svakom pozivu mojih Hercegovaca za pomoć i učešće u kulturnim i humanitarnim misijama, ali samo ako su na strani istine i odavanja počasti slavnim precima ili nevino stradalim žrtvama

Šta planirate u nastavku filmske i pozorišne karijere?
– Trebalo bi da opet dobijem ulogu u jednoj velikoj stranoj produkciji, ali ne bih da pričam o tome dok se ugovor ne potpiše. U Srpskom narodnom pozorištu moje poslednje premijere su postale prave hit predstave. Reč je o mjuziklu “Violinista na krovu” u režiji Atile Berešija i predstavi “Duh koji hoda – Prometejev put” Dejana Dukovskog (pisac kultnog “Bure baruta”) u režiji Aleksandra Popovskog. Ova poslednja, čiju smo premijeru imali pre mesec i po dana, već pre nekoliko dana osvojila je prvu nagradu na velikom međunarodnom festivalu u Skoplju.
KAKO JE SLAVNI MOMO GOVORIO O MILORADU Ovoliki smo mi Kapori kad ne pijemo i ne pušimo
KAPOR-150x150
Kultni književnik Momo Kapor rođak je glumčevog oca. Milorad ne može da nasluti šta bi mu rekao povodom uloge u “Bondu”, ali veruje da bi bio ponosan, kao što se ponosio i sa njegovih 198 centimetara visine. Kada su bili zajedno u društvu, Momo je pokazivao na Milorada i u šali govorio:
– Evo, ovoliki smo mi Kapori kada ne pijemo i ne pušimo!
 
PRECI ZAVRŠILI KAO ŽRTVE GRAĐANSKOG, ANTIFAŠISTIČKOG I BRATOUBILAČKOG RATA: Nosim ime po Miloradu, najmlađem dedinom bratu koji je stradao u Drugom svetskom ratu od “bratske“ruke
Poreklom sam čistokrvni Hercegovac.
Otac Dojčilo Simov Kapor je iz Mirilovića, majka Olga, devojački Trklja, iz Korita.
Svaki letnji raspust bih po mesec i po dana proveo kod đeda Sima i strica Danila u Mirilovićima, ili kod ujaka Milana u Koritima, u najstarijoj hercegovačkoj kafani “Uskok”.
I sa jedne i sa druge strane, porodica je prošla muke koje su posledice građanskog, antifašističkog i bratoubilačkog rata.
Moj đed Simo Kapor izgubio je sva četiri brata u Drugom svetskom ratu. Od njih četvorice samo je jedan brat bio oženjen – Mladen. Bio je jedan od prvih inženjera iz bilećkog kraja u Beogradu. Streljan je 1941. godine u Jajincima sa još, mislim, šest ljudi. Devedesetih godina smo pronašli optužnicu, gde je on osuđen na smrt streljanjem zbog saradnje sa pokretom Draže Mihailovića. Ta optužnica je potpisana od tadašnje njemačke komande. Toliko o tome da nismo imali dva antifašistička pokreta.
Mladenov unuk Mladen Kapor bio je najbrži Jugosloven u plivanju i vlasnik državnih rekorda na 50 i 100 m kraul. Dugo po raspadu SFRJ držao je taj rekord. Učesnik je tri Olimpijade (Seul, Barselona, Atlanta), i to kao plivač, trener ili sportski direktor reprezentacije.

Kapor-Milorad-91

Košarka i simbolika broja 12 zaslužuju posebnu priču

Pored Mladena, Simova braća su bili Milorad, Šćepan i Rade. Ja sam se rodio kao prvi muški naslednik nakon 22 godine. Mada je već bilo odlučeno da se zovem Goran, na želju stričeva dali su mi ime Milorad, po najmlađem dedinom bratu koji je stradao u Drugom svetskom ratu lično od ruke Save Kovačevića, koji je počev od 1942. godine pravio teške zulume po Hercegovini.
Đed Toša Trklja i njegov brat Đoko završili su u Korićkoj jami.
Majčin najstariji stric Vaso otišao je u Ameriku pre nego što je đed rođen. U ono vreme bilo je jako teško doći do karte za brod koji je preko okeana vodio u bolje sutra. U trenutku kad je napokon nabavio kartu sreo je jednu ženu iz kumovske porodice, a koja je bila u poodmakloj trudnoći.
Ona mu je rekla da ga je sanjala i zamolila ga je da bude kum i krsti joj dete. Kako je kod nas Srba Bog na nebu, a kum na zemlji, on je propustio odlazak u Ameriku i krstio je njeno novorođeno dete. Brod kojim je trebalo da ode potonuo je negde usred okeana uz mnogo žrtava.
Međutim, to nije sputalo Vasa, pa je posle nekog vremena ipak završio u Americi i nije imao prilike da se vrati u domovinu dugo nakon Drugog svetskog rata. Prst sudbine je odredio da Tošu i Đoka, svoju rođenu braću, nikada nije video. Đed Vaso je imao četiri sina, od kojih je danas živ Todor.

Todor, iako rođen u Americi imao je veoma izražen osećaj pripadnosti zemlji predaka, pa je u Mineaoplisu otvorio pravi etnografski muzej. U njemu su se mogle videti stvari koje su naši ljudi nosili u Ameriku: ikone, kraljeve slike, ćilimi, nošnje, delovi uniformi, ručni radovi, hekleraj…
Drugi Vasov sin, Nikola, bio je među najuglednijim Srbima u Americi. Pričalo se da je kao građevinac i čovek koji je radio sa nekretninama izgradio pola današnjeg Las Vegasa. U kasnijim godinama ušao je u diplomatiju. Pred sam raspad SFRJ bio je kandidat za ambasadora Amerike u Beogradu.
Međutim, Amerikanci su procenili da bi zbog srpskog porekla bio subjektivan, pa ga nisu poslali ovamo. Međutim, svojim vezama je jako lobirao za srpsku stvar, a pokušao je da savetuje i tadašnje srpsko rukovodstvo sa obe strane Drine. Nažalost, nisu ga dovoljno slušali. Iznenada je umro 1992. godine i mnogi su sumnjali da to nije bilo prirodnom smrću. Međutim, sve sumnje je odagnao njegov sin (Thomas) Tom.
Njegova kćerka Katarina danas je među najuglednijim advokatima u Americi. Iza Nikole su ostala još dva veoma uspešna sina.
Todorova kćerka (Dawn) Zora je bila lični šminker bivšeg predsednika Bila Klintona. Eto šta ti je sudbina. (smeh)
Moj drugi rođeni ujak je pokojni Milivoje Trklja, šef katedre na predmetu Finansije na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i autor knjige “Korićka jama”. Njegov sin Toma je otišao u Ameriku da živi pre tridesetak godina i obnovio veze sa “američkim“ Trkljama. Našao je Todora i preko njega došao do kopija fotografija Korita i naše porodice od pre Drugog svetskog rata. Te fotografije je napravio kum đeda Vasa, Dimitrije Glušac.
Vaso je na taj način lečio nostalgiju za rodnom grudom, a među fotografijama našle su se i do tada porodici potpuno nepoznate slike đeda Toše. Moja majka je tek tada, preko tih fotografija, prvi put ugledala lice svog oca, jer je kao beba ostala bez njega.

Todor i Nikola su kao američki vojnici služili vojsku u Nemačkoj 50-tih godina i tada iskoristili priliku da na odsustvu, uz pregršt peripetija, dođu u Jugoslaviju i obiđu rodnu grudu svoga oca. Bili su prava atrakcija. U ono vreme išli su na crkvene svečanosti, gde su znali više pesama od tadašnje omladine u Koritima.
Tomov sin, a Nikolin unuk Zaharije, nedavno je bio na studentskoj razmeni u Grčkoj, i predložio je ocu da, kad je već tu, zajedno “skoknu” do Hercegovine .
Kako sam imao malu pauzu u pozorištu, našao sam vremena da ih dočekam na Čilipima i pokažem zemlju zajedničkih predaka.

Vodio sam ih u Trebinje i Bileću, zatim do crkve na Mekoj grudi na Korićku jamu… Dirljivo je bilo prisustvovati kako su dočekani međ’ Trkljama u Koritima … onako toplo, najlepše, od srca, kako mi Hercegovci umemo.
Oduševili su se idejom za Ravnogorskim parkom u Bileći i dali prilog za taj park pomirenja. Kada su obilazili Korićku jamu, na licima im se mogla videti zaprepašćenost.
Nikako nisu mogli da shvate: ZAŠTO?
Slobodna Hercegovina/Glas Trebinja