Милош Поповић, заборављеном производу удахнуо нови живот: НАСЉЕДНИК БАКИНЕ ТАЈНЕ

Милош Поповић, заборављеном производу удахнуо нови живот: НАСЉЕДНИК БАКИНЕ ТАЈНЕ

У породици Поповић, из села Дријењани у Поповом Пољу, тешко да се могло замислити било какво окупљање без сока од дивљег шипка или нара. Рецепт, стар више деценија, уз љековитост, са собом носи и доста историје. Не само овог краја, него и породице која се ни до данас није одрекла традиције. Аутентичност сока од дивљег шипка, кога је Дријењанима природа подарила у изобиљу, очувале су, генерацијама уназад, искључиво жене породице Поповић. Задивљује, међутим, чињеница да је у новијој ери ствари преокренуо један мушкарац.

Милош Поповић данас има 34 године. Некадашњу намјеру осамнаестогодишњака да сок „свог дјетињства“ изнесе и преко сеоског прага, данас је претворио у посао, од којег његова, ускоро, четворочлана породица, остварује приход, мада још увијек недовољан за лагодан живот.

По завршетку Средње економске школе и након одслуженог војног рока, прича нам, не могавши да се запосли, није траћио вријеме. Сеоско имање и један добро упамћен рецепт, остављен њему у аманет, били су јасан знак шта треба да ради. Имао је срећу да је случајно сусрео извјесне Бањалучане чија је жеља била да купују сок од дивљег шипка, управо из Попова.

„То ми је био покретач и одлучио сам да пробам. Они су куповали, ја повећавао количину. Колико год бих направио увијек би ми нестало до почетка љета. Сада правим десет пута веће количине него тада и опет све продам, а стотињак литара сока успијем да оставим за породицу и поклоне“.

Десет претходних година, Милош је озбиљно посветио узгоју, производњи и на концу, продаји двије врсте домаћег сока од дивљег шипка. Сируп и свјеже цијеђени сок. Како каже, све онако како су прије радиле жене из његове породичне лозе.

„У суштини, цијели живот сам окренут преради шипка и прављењу сока. Код нас у кући, правиле су га мама и бака, као и друге жене прије њих. То је сок који пијем од најранијег дјетињства и без којег је незамисливо да неког и данас угостимо. Моја старина је из села Дријењани, могу слободно рећи поднебљу дивљег шипка, тако да су сви преци правили овај сок за кућну употребу“.

Милош прича да је сваки слободан тренутак користио да оде у село. Још у вријеме док су се његови другови занимали лоптом или неком другом врстом игре у граду, њега је радовало кад може да помогне двјема женама, те им посао око припреме сока, некако олакша.

„Кад ми је било десет година ишао бих да наберем шипке. Донио бих кући пуну врећу. Онда би мајка и бака, зрно по зрно истресале и тако правиле сок. Све су радиле ручно, што је тада био једини начин прављења. Није то било тешко, али је дуго трајало“, објашњава Милош и додаје да и данас у сјећању носи слику на те тренутке дјетињства.

Од почетних, мањих количина сока и продаје, дошао је и на нову идеју, да на имању, које му је уступио стриц на кориштење, посади воћњаке дивљег шипка. Требало му је, сјећа се, доста времена за овако амбициозан план. Ипак, успио је да саднице из природе жили и пренесе на своју плантажу. Укупно њих 500, све једну по једну.

„Није било једноставно, али сам знао зашто то радим. Након већег воћњака, прије три године посадио сам и мањи, са 100 стабала дивљег шипка. Поставио сам и цријева за наводњавање по систему кап по кап. Плантаже у мом селу, налазе се на 400 метара ваздушне линије од мјеста гдје успијева самоникли шипак и гдје је приступачна вода за залијевање“, истиче Милош, који и поред властитих воћњака, није престао повремено да одлази у бербу шипка у брдовите предјеле Поповог поља.

Од ове године, нажалост, сви су изгледи да ће „посјету“ херцеговачком кршу у свом крају, морати да увећа. Након пожара који је љетос буктио у селу Дријењани, воћњак на 4 дунума земље изгорио је у потпуности.

„Уништено је свих 500 воћки и комплетан систем за наводњавање. Остао ми је овај млађи воћњак на дунум и по. Нисам био ту у вријеме пожара. Нико није ни знао, јер у селу живе свега три човјека. Тек послије два дана су ми јавили. Шта да се ради, живот иде даље. Имао сам и тежих ситуација од ове. Садићу нови, на другом мјесту. Не знам да ли ће се воћњак икада више омладити……искрено, тамо више нећу да идем“.

Упркос оваквом развоју догађаја, Милошев оптимизам разоружава. Каже, урадио је колико је могао. Обратио се полицији, након чега су инспектори обавили увиђај. У Градској управи попунио је обрасце за помоћ, комисија је изашла на терен и сад му предстоји да чека. Нада се некој врсти помоћи како би посадио нови воћњак, купио цријева, али и све неопходно за припрему новог земљишта.

Иако ће давно урађен посао морати да почне изнова, истиче, нема намјеру да одустане. Посао му релативно добро иде. У насељу Горица, скоро па сам, саградио је објекат од 40 квадрата површине, како би сваком заинтересованом омогућио да погледа процес прављења или проба сокове. Сличан објекат има и у старој кући у Дријењанима, у подруму који је давно сазидао његов дјед, гдје у хладним просторијама шипак може дуго опстати.

Милошеви домаћи сокови из Поповог поља, осим у Требиње, путују и у Сарајево, Бањалуку, Београд, Нови Сад. Да би све постигао, унаприједио је некадашњи ручни начин прављења сока. Користи поступак хладног цијеђења уз помоћ хидрауличне пресе, коју је сам конструисао, али се и даље држи домаћег рецепта, без додатака хемије.

„Правим чисти и сок са шећером. Шипак након брања стављам у хидрауличне пресе. Слиједи процес таложења, цијеђења и потом додајем шећер за сируп који се разблажује са водом. Процес је исти и за чисти сок, без шећера, који се користи као лијек. До готовог производа треба ми мјесец дана посла“, појашњава Милош.

Иако све количине сока прода, Милош тврди да зарада ипак није довољна да обезбиједи стабилну егзистенцију породици. Супруга, дипломирани економиста, није запослена, имају једно, а чекају друго дијете. Да би посао развио у озбиљну дјелатност, каже, потребна су улагања у адекватан објекат, машине за прераду и слично, за шта нема новца, па је приморан да све ради сам, у складу са могућностима. Зато се упоредо са производњом сокова, бави и пчеларством, још једним породичним насљеђем Поповића.

„Отац ми је погинуо 1992. године у одбрамбено-отаџбинском рату. Имао је кошнице, које након што је настрадао није имао ко да одржава. Ја сам тада био сувише мали за тај посао. Након одслужења војног рока 2002. године, с првим доласком у Дријењане одлучио сам да обновим и кошнице и пчеле. И данас радим са истим оним кошницама са којима су радили дјед и отац. То је стари тип кошнице „Јовановић“. Велико је задовољство видјети да пчелињак поново живи. Буди сјећања, али и враћа наду у неко боље сутра“, каже Милош, са ставом човјека који се води начелом да рад и труд никад нису узалудни, те да не иду „под руку“ са констатацијом да пред препрекама треба одустати.

Вођен оваквим животним принципима, морално наслоњен на оне старе људске вриједности, Милош вјерује да је ово тек почетак једне озбиљне приче. Не треба заборавити, да овај почетак сеже много дубље, у вријеме неке од његових пра или чукунбакa које су умјеле да из зрна природе створе право љековито богатство. А свему је допринио само један рецепт.

Сам направио машину за цијеђење шипка

„Хидрауличну пресу конструисао сам прије пет година. Већину посла сам ја одрадио, а помогли су ми и мајстори стручни у хидраулици. За неке дијелове ангажовали су се у Индустрији алата Требиње, јер се само тамо могу урадити. Одушевила ме њихова срдачност и спремност да помогну. Морао сам поједине елементе, попут хидрауличног клипа да купим, па кад је све било готово, уклопим гдје треба. Одлучио сам се да пресу направим сам, јер је нова прилично скупа, а била ми је неопходна да бих процес око прављења сока убрзао и осавременио. Прије сам имао старе, ручне пресе, у које стаје један по један шипак. Некада сам три тоне шипка циједио двадесет, а сад ми је за исту количину довољан један дан“, каже Милош.

Здравље у соковима

Одавно је познато да шипак називају воћком, која лијечи и савремене болести. Милош каже да се обје врсте сока праве на стари начин, без хемијских супстанци, те да су љековите. Сок без шећера од дивљег шипка је лијек, а препоручује се и дијабетичарима. Пошто је потпуно природан, кад се отвори, мора да стоји у фрижидеру и да се потроши у року од десет дана. Сок са шећером, пије се као сваки други сируп, појашњава Милош и напомиње да ниједан од његових сокова не садржи конзервансе, те да су након хемијске и бактериолошке контроле, оцијењени изузетно квалитетним. Додаје да у производњи сокова нема тајне, осим да их је потребно правити с пуно воље и љубави.

Оваква једноставност младог човјека позитивно је дочекана, па се природни домаћи сокови породице Поповић могу наћи и на полицама Херцеговачке куће у Требињу.

Маја Бегенишић/Глас Требиња