Милошевић за НАТО био нови Хитлер, а Срби нови нацисти

111

МОСКВА │ Аустријски историчар Курт Грич у интервјуу за „Спутњик“ наводи да је Милошевић западу био жртвени јарац јер им је било потребно да дефинишу непријатеља.

У Аустрији је недавно објављена књига младог историчара Курта Грича „Рат за Косово“ у којој је посебна пажња посвећена улози медија током започињања тог конфликта, пише „Спутњик“.

„Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера. Милошевић је наводно нови Хитлер, а Срби нови нацисти“, каже Грич.

Како каже, логика којом се НАТО обратио њемачком друштву била је — „ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера“.

Грич истиче да такву етикету њемачка јавност себи није ни хтјела ни смјела да дозволи по други пут у историји.

Како каже, “све је почело 1991. године, када НАТО због распада Варшавског пакта није више могао да се претвара да представља алијансу против неког другог војног блока”.

“НАТО је тада морао да редефинише сврху свог постајања и да нађе нове циљеве. Први пут је НАТО током деведесетих под окриљем УН учествовао у конфликтима на тлу бивше Југославије. Чини ми се да је 1999. године, након руског и кинеског вета у оквиру Савета безбједности УН, на примјеру Косова НАТО показао какве циљеве има. Хтјели су да изграде нови имиџ — да се представе као миротворци, што у реалности свакако нису”, истиче Грич.

Он ту наводи да је НАТО конфликт на Косову искористио за свој све вец́и утицај и онда у априлу 1999. године, када је славио своју 50. годишњицу, промијенио сврху Алијансе.

“Од одбрамбене намјене, прерасли су у војни савез који има задатак да глобално интервенише. Иза овога стоје многи разлози, од којих је један наравно то што је након 1991. године и распада Варшавског пакта било јасно да НАТО нема више непријатеља. Тада је требало убиједити грађане Западне Европе и Сједињених Држава да пријетња и даље постоји, јер су сви 1991. године мислили да почиње ‘ера мира’. Велика војна алијанса увијек тражи постојање јасно дефинисаног непријатеља, а како га они нису имали, одлучили су да покушају са промијеном курса ка ‘војном пакту чији је задатак глобално интервенисање’. Наравно, иза овог стоји и велика ратна индустрија односно машинерија, борба за нафту и глобалну моћ”, наводи Гринч.

Гринч истиче да не би волио да га неко погрешно разумије јер “никада није покушавао да каже нешто позитивно или у корист Милошевића”.

“Он је починио злочине који су добро познати: нпр. убиства новинара у вријеме кад је био на власти, што указује да се уклањање неистомишљеника може јасно повезати са њим односно његовом породицом. Али, одбијам да вјерујем у једну ствар: то што га данас пореде са Хитлером. Као прво, историјски гледано, нема довољно јасних чињеница због којег би га могли поредити са Хитлером. Па чак ни српско војно ангажовање на Косову није за упоређивање са нацистима (као што се чини по западним медијима), јер постоје јасне разлике, и људи у Европи и свијету би то морали да знају”, каже он.

“Мислим да је Милошевић послужио као ‘жртвени јарац’ јер је то било потребно Западу, посебно Њемачкој, како би могли да дефинишу непријатеља, и зато су медији представили Милошевића као злочинца. То је, понављам, конструкција медија, која не одговара чињеницама”, додаје Грич.

Аустријски историчар наводи да истраживања показују да је на Западу увијек постојао покушај да се лидери попут Гадафија, Садама Хусеина или чак Милошевиц́а пореде са неким другим јаким лидерима из прошлости.

“Отуд идеја да ако неког треба демонизовати увијек га треба поредити са Хитлером. Постојала је стратегија и тактика да се дефинише ‘јасан непријатељ’ тако да становништво једне земље, попут рецимо Њемачке, буде спремно да подржи рат у Југославији или војну интервенцију у Либији или Ираку, што иначе не би урадили. Да није јавности Њемачке предочено поређење Милошевића са Хитлером и поистовец́ивање читавог српског народа са нацистима, убијеђен сам да већина Њемаца не би подржала идеју да њемачке оружане снаге буду дио коалиције која је бомбардовала СРЈ”, каже Грич.

Он ту истиче да корпорације контролишу медије и да није тајна да је велики број штампаних издања или телевизијских канала у рукама малог броја људи, а посебно помиње Руперта Мердока. Како каже, то је велика пријетња за демократију и мир у свијету јер чим елите, у чијим рукама се медији налазе, желе да остваре онда користе моћ медија.

(Спутњик)