МИР, ШАЛОМ И СЕЛАМ као позив на миротворство – или сукобе различитости?

Свете књиге обилују порукама мира на којем традиционалне религије темеље своје учење, али упркос томе – као посљедица незнања и злоупотреба, у свијету не престаје насиље у име вјерских разлика.

Феномен који у одређеној мјери заоштава и питање одговорности вјерских заједница – управо у њима налази и потенцијал: да међу сукобљенима изграђују помирење.

Ово су основне поруке вечерас одржане друге панел дискусије 6. годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“ на тему „Теологија – истина – помирење: Појам мира у светим списима“, а на којем су из угла три вјерска учења говорили – проф. др Владислав Топаловић са Православног богословског факултета у Фочи, проф. др Дарко Томашевић са Католичког богословног факултета у Сарајеву и проф. др Захдија Хасановић са Факултета исламских наука Универзитета у Сарајеву.

У суровом ратничком свијету Старог завјета  „шалом“ је високо постављен као идеал о којем проповиједају пророци, новозавјетни Бог не поучава само људе миру, већ се у миротворству и својим дјелима потврђује, док је „селам“, у молитви поистовијећен са самим Богом, код муслимана дио и свакодневног поздрава.

За проф. Хасановића, одговор на феномен насиља у име вјерских разлика крије се у питањима колико смо истински, а не тек декларативно религиозни, колико у Курану тражимо одговоре на изазове који нам свакодневно живот поставља и, ако тражимо – на који начин заиста разумијевамо поруке Курана.

„Куран је је космос који говори. Говори о бројним детаљима из живота. Наравно, врло често говори о рату и ратним околностима. Али узимати те Куранске ајете и примјењивати их у сасвим другим приликама – то је апсурд. Имате сада те групације које себе сматрају муслиманима – а у миру убијају невине особе. То се ни на који начин не може повезати са исламом, нити у исламу има аргументације за тако нешто“, истиче др Хасановић.

Упркос и данас живим предрасудама према религијама, које расту на широком пољу – од идеологија до субкултуре: да управо религијске заједнице генеришу сукобе у свијету, проф. Топаловић напомиње – да ратови бивају и без вјерских заједница, али да помирења без вјерских заједница – нема.

„И заиста је невјероватан потенцијал вјерских заједница да граде мир, за шта је примјер култура мира у БиХ коју активно изграђују ентузијасти у вјерским заједницама у Босни и Херцеговини“, казао је професор са Православног богословског факултета у Фочи.

Те предрасуде, додаје проф. Томашевић, не значи да за сукобе међу народима различитих вјерских идентитета не постоји и одговорност вјерских заједница.

„Не сматрам, наравно, да су ратови деведесетих били вјерски ратови, али се питам – колико сам ја тада као богослов и колико су свештеници са свих страна заиста слушали оно што Исус говори: Љуби својега непријатеља?“, истакао је др Томашевић.

За проф. Топаловића, помирење међу зараћеним народима не смије бити условљено ни истином о рату, као што је то у овдашњем јавном простору чест захтјев.

Прво истина, па онда помирење: овај захтјев понавља се као својевсрна мантра код свих наших политичара у региону. Да ли је заиста истина преча од мира? По мом суду – предност увијек треба дати помирењу, а томе нас учи и наша вјера“, истакао је Топаловић, додајући да је истина – управо сусрет са другим и много је више од обично подразумијеване евиденције факата.

Р.С.