Миро Илић: ЛЕОТАР У ЛАВЉОЈ КОЖИ

Коријен имена (назива) планине Леотар која се надвисује са сјеверне стране над Требињем налазимо у радовима наших научника. Цитирајући још раније ауторе, Марија Божовић и Рајко Голић у раду “Културне вредности Требиња“ (2008) наводе слиједеће: ‘’Назив планине Леотар потиче од грчке речи леиос – свијетао, у компаративу грчки леиотерос – свијетлији. Правилан назив планине гласи Леутар или Левтар, док је у употреби најраширенији назив Леотар. ’’

Користећи ријечник грчког језика нашао сам да ријеч леиос – λείος (изговара се: илиос) значи гладак, а не свијетао, па би у компаративу λειαίνων (илиенон) или ομαλότερη (омалотери) значио глаткији, а не горе наведена ријеч леиотерос – λείοτερός (илиотерос) која у грчком значи спорији. Док се ријеч свијетао преводи као φωτεινό (фотино) ili λαμπερός (ламперос), а свијетлији се преводи као αναπτήρας (анаптирас). Аутори су погрешно превели наведене грчке ријечи, односно цитирали погрешан превод. Ближе корјену назива Леотар, са значењима како су их навели горњи аутори, одговарале би ријечи Прото-Индоевропског корјена: леук (свијетлост).

Као закључак предходно изнешеног, сматрам да наведени корјен имена Леотар није тачан, није прави корјен.

У радовима других научника се наводи да назив Леотар произилази из грчке ријечи слобода – ελευθερία (елефтерија), односно ријечи слободан, ослобођен – ελευθερως (елефтерос). Губитком почетног слова “е“ остало би “лефтерос“, па даљним мутацијама и губљењем слова би се, по овим научницима, дошло до назива Леотар.

Због компликованости ове хипотезе имена Леотар, сматрам да ни ова наведена грчка ријеч није корјен имена Леотар.

Нова хипотеза корјена имена Леотар

Оно у чему се слажем са наведеним приједлозима корјена назива планине Леотар јесте његово грчко поријекло. Мишљења сам да Леотар има корјен у грчкој ријечи лав: λιοντάρι (лионтари). Антички грчки, па и данашњи, још називају лава λεων (леон), који се слично латинском лео (leo) више спомиње као сазвијежђе или астролошки знак Лава. Грчки назив лионтари се касније доласком Римљана романизује у лео (лат. Leo) тари = Леотари, из чега губитком посљедњег слова “и“ карактеристично за српски језик јер је ријеч о једнини, а не множини, произилази назив Леотар.

Сложенији проблем било је утврдити како је грчка ријеч за лава, постала име планиние изнад Требиња. Зашто су Грци планину изнад данашњег Требиња назвали Лав? Данас лавови нису дио грчке фауне, а ни фауне Европе. Међутим, према Херодоту, лавља популација је постојала у античкој Грчкој све до око 100 године прије нове ере (п.н.е.) када су били истребљени. Та, данас изумрла врста лава, личила је Азијском лаву који још данас постоји као угрожена врста у Индијској држави Гуџерат, а некада је био раширен од југоисточне Европе до Тибета и Бурме.

Зашто су антички Грци планину изнад данашњег Требиња назвали Лионтари – Лав? Који су мотиви за то? Одговорити на ово питање, предходно је потребно нешто рећи о значењу животиње лава и његове симболике код старих Грка.

Миро Илић и Леотар

Лав – етимологија

Лав, у старој Грчкој λιοντάρι (лионтари) или λεων (леон), латински leo, лео (генитив: leonis). Неки лингвисти тврде да је та ријеч посуђеница из семитског језика, међутим докази нису јасни и однос са прото – семитским лаби, није чврст. Семитски лаби/лави могао би бити или родитељ грчког или највероватније да имају независни развој од већ сада изгубљеног заједничког корјена. Многи древни језици имали су сличну ријеч за лава, укључујући Акадски – лабу. Нејасно је ко је узео ријеч од кога. Чињеница да је српска ријеч лав ближа, готово индентична, са семитском лави/лаби/лабу, него грчком лионтари (леон) и латинском лео. Што је чудно, јер Српски језик, као и Грчки и Латински, припадају Индоевропској породици језика, за разлику од семитских језика који припадају породици Афро-азијатских језика чије је поријекло из сјеверне и сјеверо-источне Африке.

Лавови у античкој Грчкој

У старој Грчкој, лавови су идентификовани са Дионисом, Фебусом, Кибеле и Артемидом у чијим митовима лавови вуку кочије ових богова и богиња. Ипак, најупечатљивије лав је посебни знак античког бога Диониса којег на кочији вуку четири лава (понекад четири леопарда), тзв. квадрига. Бог Дионис се претварао у лава, а бог Зеус у бика.

У старој Грчкој лав симболизује моћ и богатство и био је значајно спомињан у многим древним грчким митовима. Убиство Немејског лава било је прво славно дјело које је Херкул морао да изврши. У овом миту, лавово крзно било је отпорно на жељезно оружје, јер је било направљено од злата, а његове канџе су биле оштрије од мачева и могле су продирарти кроз тјелесни оклоп. Херкул је убио Немејског лава тако да га је задавио, а потом је побједоносно носио његову кожу.

У античкој Грчкој лавови су приказани на зградама, статуама, новчићима и артефактима у свим античким грчким градовима – државама. Велике камене капије на Микенској тврђави на Пепопонезу имале су двије суочене лавице. Тераса лавова на острву Делос садржавала је девет до дванаест клечећих мермерних статуа (кипова) лавова чувара. Ови су лавови имали широм отворена уста, као да ричу, да би изазивали страх код вјерских поклоника који су долазили на острво. Око 300 п.н.е, град Теба је подигао огромну статуу каменог лава на мјесту сахране свете тебанске чете која је погинула у борби против Филипа II Македонског и његове војске у бици код Херонеје 338 п.н.е. Александар Велики је обично приказиван како носи лавову главу и лављу кожу, попут митолошког Херкула.

Симболично значење лавова углавном се односило на заштиту и они су сматрани као чувари мртвих и као чувари улаза палата, храмова и престола. Лавови су такође били коначни заштитници огњишта и домова.

Менекратов лав – музеј Крф

Менекратов лав у музеју на острву Крфу

Археолошки музеј на острву Крфу садржи многе артифакте из античког доба Грчке. Ту налазимо дио камене плоче датиране на 500 п.н.е. која показује гозбу између бога Диониса и младића који лежи у софи и два тзв. Менекратова лава чувара. Такође у музеју је изложена статуа “Менекретовог лава“ за коју се сматра, мада није потпуно потврђено, да је то погребна статуа клечећег лава чувара пронађена у близини Менекратове гробнице на Крфу. Менекрат или Менекратес је био чувени вајар из Коринта. Менократов лав је дјело из Архаичног периода са краја 7. вијека п.н.е., а сама фигура лава је била чест мотив Коринтског стила вајарства и заштитни симбол метрополе Коринта. Острво Крф су у 8. вијеку п.н.е. населили Коринћани и основали колонију.

Како је планина Лионтари (Лав) – Леотар добила име

Вјерујем да су овај назив планини дали грчки трговци из Епидавроса (грч.: Επίδαυρος), промјењен у Epidaurum (Епидаурум) након Римске окупације 228 п.н.е. Насеље Епидаврос (данашњи Цавтат крај Дубровника на обали Јадрана) била је грчка колоније коју су у 6. вијеку п.н.е. основали као емпорију – трговачку колонију, насељеници са острва Крф, односно њихове колоније Епидамноса (данашњи Драч у Албанији), а који су били поријеклом из Коринта са Пелопонеза. Коринт као њихова метропола (метрополис) је 773 п.н.е. основао колонију на Крфу. Још старији град Епидаврос постојао је, и данас постоји, на сјеверо-истоку Пелопонеза у Грчкој, источно од Коринта.

У старој Грчкој постојала су двије врсте колонија. Прва позната као αποικια (апикиа) и друга као εμπορίov (емпорион) множина: εμπορια (емпориа). Прва врста колоније била је град – држава сама по себи, а друга је била грчка трговачка колонија. Клер (κληρουχοι – клирухи) је била посебна класа грчких колониста, гдје је свако добијао појединачну парцелу (κληρος – клирос) на подручју у којем су насељени, те су тако стварали трговачке фабрике у страним земљама.

Грчки колони из Епидавроса (Цавтата) успостављали су трговчке односе са залеђем и тако дошли до насеља које је тада постојало на мјесту данашњег Требиња. Они су то насеље назвали град (πόλις – полис). По мом мишљењу, тај град се налазио на лијевој обали Требишњице и од тога долази назив данашњег требињског насеља Полице. Ипак занимљиво је зашто су стари Грци то насеље назвали градом, јер то није случајно.

Анализирајући системе градње насеља на Хелмском (Балканском) полуострву из тог периода (1.500 до 500 године п.н.е.), вјероватно је тај град у стварности било насеље мање од стотину разбацаних кућа од слаганог камења прокривених каменим плочама, као што се радило све до прије 100 – 200 година у овим подручјима. У тим кућама могло је бити 500 – 800 житеља који су се углавном бавили пољопривредом у пољу и сточарством, углавном узгојем старе врсте свиња и испашом коза и оваца. Као центар тог насеља и оно због чега су га Грци назвали градом, морала је бити Акропола – горњи град (грчки: ακρόπολις – акрополис, од ријечи акрос – највиши или акрон – врховни, и ријечи полис – град), цитадела, односно зидинама опасана тврђава на врху брда Црквине гдје је данас комплекс Херцеговачке Грачанице. Штета што прије изградње данашњег комплекса нису урађена озбиљна археолошка ископавањ, већ је све насуто и модерном изградњом девастирано.

Ова Акропола није била грађевина слична Атенском мегаломанском здању, већ много мања и скромнија. У овој Акрополи се вјероватно налазио мањи храм посвећен божанству, заштитнику града и подручја. Ту се налазио олтар, а около су биле свете одаје. Зато се брдо зове Црквина. Од давнина античког до данашњег доба на брду је било религиознх грађевина. Ван ове цитаделе било је гробље о којем и данас свједоче древне гомиле на југоисточним обронцима брда.

Требиње гледано са југа и Леотар

Сличност планине и симбола метрополе Коринта

Из своје колоније Епидавроса грчки трговци су дошли на подручје античког Требиње (да тако кажемо) ради успостављања трговине. У та времена (око 500. година п.н.е.) број људи на читавом свијету, па и у нашим крајевима није био велик, приближно 200 милиона на планети. Увјети живота су били тешки, економски и индустријски развој веома заостао у односу на данашњи, па је смртност била велика и у просјеку су људи живјели 35 – 40 година. Из тог броја можемо израчунати да на подручју источне Херцеговине гдје данас живи око 80.000 људи, прије 2.500 година живило је око 3.000. Како сам раније поменуо у тадашњем граду – полису, живило је највише до 800 становника.

Иако је ова бројка веома мала гледано из данашњег времена, она је била много већа него грчка колонија Епидаврос која је у почетним деценијама колонизације имала највише 200 становника или 40-ак грчких породица. По Медитерану и Црном мору обично су грчке колоније ширене расељењем (грчки: διασπορά – диаспора) породица и непослушних елемената становништва на 4 до 5 бродова, до 200 чланова укупно. Искрцани на раније одређеним повољним мјестима на обалама и остављени са потрепштинама да брину о себи и да се сналазе.  Уз редовне годишње посјете бродова галија из метрополе, у овом случају Коринта, ради допремања опреме, трговачке робе, па и појачања насељеника или војника у случају сукоба. Назад у метрополу галије су носиле колонијални порез у роби или племенитим металима.

Стари Грци су имали мудру и академски образовану владајућу елиту која је разрадила и у пракси успјешно примјењивала систем планског упознавања културе, језика и обичаја локалног становништва гдје би се насељавали, а у сврху унапређења пословања и сарадње. Тако си радили и овдје. Како су временом грчки трговци ширили пословну сарадњу са локалним становништвом, то су се неки од њих, ради ефикасније трговине, населили у древно Требиње. Како у самом граду тако и у околини на трговачким и пољопривредним мјестима захвалним за кориштење.

Грци су овдје доносили квалитетнију робу, оружје и војну опрему, накит и грнчарију из фабрика у престолици – метрополису, такође амфоре са вином и уљем, а одвозили стоку, маст, мед, восак, као и локалну грнчарију. Овај крај никада није имао могућности производње металних производа због недостатка таквих руда, па је индустријски развој увјек био низак. Зато су производи пољопривреде и сточарста били превладавајући. Грци тада донијели винову лозу и маслине и овдје их садили, јер за вјеровати је да је овдашње становништво умјесто вина пило медовину, а умјесто маслиновог уља пекло се на животињској масти.

Ради опрезне политике и стицања могућности полаганог и нереметилачког уклапања у средину, Грци се у почетку нису мијешали са локалним становништвом. Из тог разлога сматрам да су Грци своју насеобину у почетку неколико трговачких кућа, смјестили на десну страну Требишњице, на положају гдје је данас Стари град. Испод Старог града налазе се остаци грађевина из средњег (на темаљима из античког доба) које уопште нису детаљно истраживане.

Живећи у насеобини са десне стране Требишњице на положају гдје је Стари град (који се у средњем вијеку називао Бан Вир), стари Грци су трговали са древним Требињцима (да их тако назовемо). Временом како је грчка насеобина расла, подигли су свој вјерски храм богу Дионису јер како је раније наведено и тексту Дионис је био у митолошком односу са лавовима. Грци су одмах по доласку гледајући са југа, са обале Требишњице, запазили велику сличност планине на сјеверу изнад насеља и њихових веома често израђиваних и постављаних класичних статуа клечећег лава, симбола метрополе Коринта и симболичне везе лава са богом Дионисом, њиховим заштитником. Планини која их је својим изгледом подсјећала на њима добро знане статуе, Диониса и на завичај, стари Грци су дали име Лав – Лионтари. И како је наведено у почетку текста, тако је временом преко Римљана па до Срба настао назив Леотар. Дакле планина то име у сличном називу, носи већ најмање 2.500 година.

Вјероватно су у “Илирским ратовима“ од 229. до 168. п.н.е. Римљани срушили древно Требиње на лијевој обали Требишњице и Акрополу на Црквини, а локалнио аутохтоно становништво дијелом поубијали, дијелом послали у робље и раселили по римским територијама. У истом том периоду Рим (тада је био Република) је уништило Картагу, феничанску државу у данашњем Тунису као и све грчке државе на Балкану и њихове колоније по Медитерану.

Становници Требиња требају бити поносни на своју богату археолошку прошлост која је у великом дијелу од њих тамом незнања и лажи скривена. Свако тражење истине из таме прошлости, па и најмање откриће је као паљење малене воштане свијеће у мраку. Али ако се огроман број малих свијећа запали, њихов сјај ће се са сјајем Сунца изједначити. А Сунце нико не може угасити.

Миро Илић/Гласа Требиња