Псовке никада не дозвољавам својој дјеци. Лошу оцјену могу добити јер се лоша оцјена може поправити али култура, васпитање и поштовање старијих учи се од рођења и полази из куће”, каже попадија Тонка. RATKOVICI I JANKOVICI

Мирослав и Томиславка Ратковић, како наш народ воли једноставно да каже, поп и попадија, прави су примјер пара чији се брак темељи на хришћанским принципима. Рад, ред, обавезе кроз молитву Богу, обострано поштовање и редовно присуство на литургијама и  црквеним службама чине свакодневницу ових дивних људи који своје петоро дјеце васпитавају у духу православља. Док смо са њима разговарали о браку, породици и васпитању дјеце, у њиховој кући препуној топлине и љубави, друштво нам је правио мали Јован, њихово пето дијете од непуна три мјесеца, док су остала дјеца била у школи и вртићу.

У вријеме економске али и моралне кризе у друштву, стабилна и бројна породица представља велико богатство. И одговорност више. Свештеник Мирослав истиче да се одговори за све проблеме које доноси брачна заједница налазе у Светом јеванђељу:

„Потребно је доста разговарати о браку. Једна од седам Светих тајни установљена је још у Старом завјету код наших прародитеља Адама и Еве, када их је Бог благословио рекавши им: „ Рађајте се и множите се и напуните земљу. “ То нам говори да је ова Света тајна стара онолико колико је старо човјечанство, сам човјек. Мужу је тада дата власт над женом, али та власт никако није тиранска власт већ духовна. Он је дужан да води своју супругу и своју породицу, баш онако како Христос води и воли своју цркву. То значи да је спреман да се жртвује за своју породицу. Брак као такав носи са собом благословени терет јер заједница мужа и жене не може бити савршена“. RATKOVICI 6

Највећи узрок за све присутније брачне преваре и разводе и у нашем граду види у незрелом приступању браку, неспремности на међусобно поштовање и трпљење.

„Човјек који улази у брак мора да научи да трпи себе и да научи да трпи другога. Брак као Света тајна увијек је исти и јуче и данас и у све вијекове па и у овом нашем модерном 21. вијеку. А разлика је само у поштовању ове Свете тајне и колико се зрело приступа браку. Главни проблем данашњих бракова је непослушност, незрелост и нетрпељивост. Онолико колико се трудиш, толико ти Бог придодаје снаге да одолиш свим искушењима. Труд значи пожртвовање некоме и нечему. Већина кућних обавеза и послова око дјеце и школе падају на терет моје супруге, као сваке мајке која своју улогу схвата озбиљно и одговорно. Труд је обостран иако није једнак на свим пољима. Али је користан јер за циљ има очување брака а самим тим и хришћанске породице“.

Отац Мирослав је подсјетио на ријечи великог духовника, оца Јустина Тасића, игумана Манастира Дечани, који је посљедње дане овоземаљског живота провео као игуман манастира Савина:

„Ми Требињци смо често ишли код њега на исповијести и савјете и он би увијек говорио: „Човјек је саздан од земље а његова супруга је саздана од ребра његовог. Пошто је саздана од његовог ребра, она треба стално да гледа у њега, а човјек јер је саздан од земље треба непрестано да гледа у земљу а не у друге Еве“.

SA VLADIKOM ATANASIJEM Владика Атанасије крштава малог Јована

Попадија Томиславка, као узорна млада мајка и домаћица, каже да је велики благослов добила кроз свој брак и бројну породицу.

„Са својим супругом трудим се да нашу дјецу изведем на прави пут. С обзиром да их је, хвала Богу, петоро, свако од њих жели да нађе своје мјесто. Најстарије има 14 година, најмлађе два и по мјесеца, живахни су и темпераментни, свако од њих има своје жеље, прохтјеве, обавезе, настојим да сам им увијек на располагању јер онда неће доћи до нежељених ситуација.

Дјеци никада није дозвољавала псовке и недолично понашање.

„Наша дјеца могу добити слабу оцјену јер се она може поправити. Али култура, васпитање и поштовање старијих се учи од рођења и полази из куће. Не смијемо дозволити понашање које није хришћански узорно јер су сви хришћани, прије свега, добри, културни и васпитани људи”, истиче Томиславка.

Све петоро дјеце добили су имена по великим светитељима а иконе заштитника красе њихов дом. Томиславка каже да је свако дијете донијело посебан благосолов у њихову кућу.

„Најстарији син се зове Матија по Светом апостолу Матији јер сам одувијек жељела да родим сина који ће се тако звати. Његово име, на неки начин, предсказао је и блаженопочивши старац Симеон из манастира Добрићево. Мој супруг се, наиме, са њим враћао са службе из мученичких Пребиловаца ( ја сам тада већ била у породилишту) кад је старац Симеон, иако није знао за моју жељу, рекао: „Ето паде коцка на Матију!“. Други син је добио име по Светом Георгију, нашој крсној слави. Kад сам била трудна трећи пут, иако је најважније сваком родитељу родити живо и здраво дијете, ја сам се у дубини душе молила Богородици да добијем дјевојчицу. Она ми је ту молитву услишила, тако да сам својој дјевојчици дала име Марија“.

Њиховој другој дјевојчици Ани име је дала старија сестра.

„Једног дана дошла је из вртића и рекла да мама треба да роди Ану. Ја сам је питала „Зашто баш Ану?“, а она ми је одговорила :“Зато што се мајка Пресвете Богородице  звала Ана“. А мали Јован, наше пето дијете, добио  је име по Светом Јовану Kронштатском, великом руском светитељу“ каже Томиславка, додајући да је Јована недавно крстио умировљени владика Атанасије:

„Учинио нам је велику част, задовољство и благослов за нашу породицу. Неизмјерно сам срећна што је владика Атанасије услишио наше молитве. Тај тренутак никада нећемо заборавити.“  

RATKOBVICI 2

 

Ратковићи су четири године живјели у Kанади и то искуство им је, како истичу, обогатило  живот.

„У Онтарију смо стекли велики број пријатеља, правих и искрених, а наш боравак у граду Виндзору био је усредсређен прије свега на богослужење. У Kанади дјелују бројна херцеговачка удружења, а наши људи истичу се у организацији разних манифестација. У Торонту успјешно ради херцеговачко удружење „Јован Дучић“ које сваке године у новембру, на такозваној „херцеговачкој вечери“, окупи велики број људи из Америке и Kанаде. Сва наша удружења у Kанади, са сигурношћу тврдим, чине људи великог срца“, каже отац Мирослав.

У сусрет највећег хришанског празника Васкрсења Господњег, подсјећа да је љубав, у сваком смислу, најважнија за род људски.

„Од ње не треба никада одступати. Треба да волимо једни друге, да се држимо заповјести Божијих а поготово двије највеће, љубави према Богу и према ближњем свом. Ово треба нарочито да нам је на уму у овом Васкршњем посту, када треба са радошћу да дочекамо највећи хришћански празник“, закључује свештеник Мирослав.
Сунчица Пешић