ТРЕБИЊЕ │ Да нам пред очима није био календар а у рукама један од претходних бројева Гласа Требиња са датумом од ове године, сигурно би помислили да се налазимо у неким педесетим, шездесетим годинама прошлог вијека. У времену када су биле још увијек живе мобе и заједничка окупљања мјештана како би нешто, онако братски и комшијски, урадили.

Ове недјеље, тридесетак мјештана Мркоњића, осталих поповопољских села и Требињаца, а међу свима њима један Србијанац и један Бањалучанин - окупили су се на „моби“ како би бетонирали подове у старој згради школе - згради која ће у наредном периоду постати парохијски дом и конак.

Оно што је заједничко је да сви радове обављају добровољно, без накнаде.

Предсједник Црквено-општинског одбора Мркоњића Раде Бошковић каже да се радовима пришло уз благослов Његовог преосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија, са великом радошћу и љубављу жељно ишчекујући да објекат буде изграђен и да краси ово свето мјесто.

„Како човјек да не буде сретан када види да нам помоћ стиже са свих страна, из Требиња и цијеле поповске вале. Намјера нам је да ово остане мјесто саборности, надахнућа и истинске радости, као и одредиште на које ће долазити сви они који у срцу носе живога Бога“, нагласио је Бошковић.

Међу радницима био је и најстарији Јово Лучић. Он, како рече, гази осамдесету годину, не може више да Бог зна како помогне, али као старог грађевинца - његов савјет итекако вриједи.

„Ова је зграда квалитетно урађена још давне 1938. године, а ови момци сада одлично раде. Ја немам замјерки“, са осмјехом на лицу рече нам Јово.

„Некада је у школи и око школе бујао живот. Школа је радила у двије смјене и Богу хвала па се поново ради на згради. Да нам уљепша Мркоњиће”, каже он.

Из Бањалуке, односно Крупе на Врбасу је, како нам рече Раде Бошковић, можда и најбољи радник Тодор Сердар.

„Ја сам из лијепе Крајине, а овдје сам у Требињу свио гнијездо, оженио се, добио дјецу… Градићемо конак и дом до краја, ако Бог да и изградити“, каже Сердар.

Међу радницима био је и Миодраг Батинић, одборник у Скупштини града, који је поријеклом из поповског села Чваљине.

Мој отац је родом из Чваљине, мајка је из Грмљана. Мислим да је сасвим природно и нормално да се лијепо гледамо и помажемо једним другима. Овај посао који радимо је на радост Богу и мјештанима“, каже Батинић.

Мјештани истичу да су у овај пројекат ушли са намјером да уграде још један камен у темељ духовног и биолошког опстанка српског народа.

Радови су почели средином јуна, а очекује се да ће прва плоча бити завршена до Божића, док ће радови на конаку, како кажу у Црквеном одбору, потрајати.

Раде Бошковић је рекао да не зна колико треба средстава ни колико је до сада уложено јер то раде и финансирају људи добре воље, приложници, од којих многи не желе ни име да им се помиње, а који су из свих крајева свијета.

Он је додао да у Црквено-општинском одбору имају обећања и од Града Требиња да ће са одређеним средствима учествовати у градњи парохијског дома и конака, односно у преуређењу школе, која је затворена 1981. године и која, у стању у каквом је била, није приличила да се налази у свечевом родном мјесту.

У Мркоњићима се стално повећава број посјетилаца, тако да је урађено много и на саобраћајној инфраструктури и њиховом уређењу, а на приједлог мјештана урађено је још пет пројеката који су дјелимично реализовани или треба да буду завршени.

Бошковић је навео да је ријеч о рестаурацији и околном уређењу Цркве Светог Василија, гдје се већ раде фреске, затим на рестаурацији и околном уређењу Цркве Светог Николе, гдје је по предању крштен светитељ, а поред које се налази мјесто упокојења мајке светитеља.

„У цркви је већ урађено 90 одсто радова, али црква никада не може бити довољно уљепшана, јер треба увијек да изгледа молитвено љепше“, истакао је Бошковић.

Пројекат је урађен и за путну раскрсницу кроз Мркоњиће, као и за водоснабдијевање.

Ратомир Мијановић