Промашивао сам и зицере. Пушка би ми знала затајити, а гледамо се оћи у очи. Ипак, убио сам их шест – седам! Од тога три за посљедњу годину и по…Тито је ловио и разне афричке и наше животиње, али ову није могао никад! Сваки сусрет с вуком нешто је посебно, прича Момо Новокмет из љубињског села Дубочице, док планира како да стане у крај вуку или вучици, која је, ево за посљедњих мјесец и по дана, на тристотињак метара око његове куће уграбила и појела чак 11 штенаца!
Дижу нам ловачке псе из ланца, али ћемо им стати у крај“: Момо Новокмет
СЕДАМ је ловаца Новокмета у Ловачком удружењу „Љубиње“, сви су из Дубочице: Ђуро Новокмет, Брано Новокмет, Велибор Новокмет, Митар Новокмет, Радмило Новокмет, Игор Новокмет, Момо Новокмет. Сваки би могао бити јунак наше приче, али пут у село нас сад доводи због овог посљедњег, 46-годишњег Моме. Најуспјешнији је ловац на вукове на просторима јужне Херцеговине, а они су баш око његове куће и на тристотињак метара удаљеном љубињском насељу Штит, за протеклих мјесец и по дана, уграбили и појели 11 штенаца, што ловачких, што торних паса! У Младена Новокмета седморо, у Јефте Радића троје и у комшије му Слијепчевића једно. Kрај пута, између Штита и Дубочице, фотографишемо кобилу и оме Младена Новокмета, на ометовом врату јасно се виде два ожиљка, трагови вучјих бијелих очњака; али, ево, преживјело…
ПРВА је половина љета 2015, и касне вишње зру; миришу пластови сијена, из нове луцерке препелица пућпуриче, из дубине гајева дубочичких дубова – по њима село и доби име – узвраћа јој мало потмуло грлица; над Љубињским пољем и обронцима кршевитог Облог брда заводљиво се распростро лаки и млаки мир, а под његовом копреном крвава драма кључа, и наставља се…
Хоће ли, кад ће, гдје – ту, у близини - наново шкрипнути очњаци једине звијери која на сјеверној земљиној полулопти нема ниједног непријатеља, сем човјека? Али, кључа и ловачка страст, једна од најстаријих страсти што је наша цивилизација носи у колективном сјећању, те Момо, уз мали осмијех, са зрном ироније, вели:
- Нека… Нека, само да ови радови прођу, па ћемо ми њему дохакати… Или њој, мирише да би могла бити и вучица… Kоте се тамо (показује руком на јужни ланац брда изнад Љубињског поља) између Врањака, Kорлати и Бјелошевог Дола, у љутом красу, пуном јазбина, пећина, љутију, гдје чељаде не залази. Отуд им с прољећа допире завијање… Знам да сте дошли да пишете како сам ја оне раније убио. Оних шест – седам! Само не заборавите, споменете да сам увијек био у групи, јесте да сам их ја рушио својим метком, али није ред прескочити да су у друштву са мном били и други ловци, моји пријатељи, рођаци, како кад.
ПРВОГ сам оборио 1998, то се не заборавља, то је за сваког ловца велики дан. Памтим: пошли смо горе по Облом брду сада покојни Бобан Турањанин, његов син Филип, садашњи предсједник Ловачког удружења „Љубиње“ Брано Новокмет, ја и Симо Самарџић – Симо није ловац, али пошао онако с нама, да прошета… Ишли смо на вепра, рекли нам да су га ту ледали, на мало прије него што смо дошли. Пустисмо псе. Kад - неће да раде. Неће напријед, мотају се око ногу, припијају уза нас. Испрва ми не би јасно да их опасност вреба у близини… Али, пошто је једна моја кера раније имала искушење с вуком, и она се припијала уз моје ноге, али је ајала… Да је вепар, знао сам, појурила би она за њим. А ово је било нешто сасвим друго… Kера би, ипак, повремено отрчала мало напријед до грабовог шумарка, па се још брже вратила…У једном моменту, кад ми је трећи пут дотрчала и задрхтала се уз ноге, спазим кроз шумарак: нешто миче, што кажемо ми ловци, „гора ради“. Kад оно, изби вук на чистац, преда ме, на десетак корака… Ишао је за мојом кером, да је закоље… Сав устрептао, нанишанио сам. Опалио… Био је капиталац… Мало послије, мјештани сусједног села Kапавице казиваху ми да им је чопор вукова ударао у село, дизао ловачке и торне псе, па је то наједном стало. Значи да је онај што сам га ја одстријелио у Облом брду био главни, био вођа чопора!
Трагови вучјих очњака му остали на врату: оме Младена Новокмета, спасено у посљедњи час
ОДРАНИЈЕ смо, у наставку ће Момо Новокмет, као и сви други, имали искуства с тим да вук уграби овцу, козу, јагње, козле. Сва сеоска ђеца с тим причама одрастају. Међутим, не слушају да се ова звијер тако зна навадити на ловачке псе. А, ево, видите, једанаесторо их је однио за мјесец и по дана, ту, у кругу од тристо – четиристо метара ваздушне линије! Неко вјерује, неко не вјерује. А и за невјеровати је да може тако да долази уз кућу; да нам керове, што се каже, диже из ланца! Имају и ловци сад мобилне телефоне, па се прочуло и у Требињу и у Мостару… Ма да не повјерујеш. Личи на „ловачке приче“, а истина, брате… У вријеме моје ране младости, вучја легла би откривали, вучиће у Љубиње доносили, искусни ловци, личили би на трапере из америчких филмова – Ђуро Турањанин из Вођена, Душан Церовина и неки Попара, имена му се не могу сјетити, са Влаховића. Предавали су их ондашњем ловачком друштву. Новац су за то добијали, као и за коже куна, лисица, јазаваца, дивљих мачака, других звијери, које су продавали на организованом откупу. Сви су они данас покојни, давна је то прошлост, и више се то не ради… Вјероватно би се то и са данашњим законима косило. Углавном, нема ни тога, нема ни хајки, па се вук овдје намножио да је међу најраспрострањенијом дивљачи. Хај добро, ово посљедње сам казао фигуративно, да се мало нашалимо, али уистину га има више него икад прије.
Ево, у Душана Шалварице, он узгаја козе у Радовињи, дигнуто доста коза… На Обзиру, у ладислава Јахуре, ударили у тор, малтене уз кућу, поклали му 25, направили велику штету… Ситније штете и не чујеш, многи неће о томе да прича, вјерује због нечег да то није добро ни казивати, таји…
- Ловачко удружење, даје или не даје награду за одстрел вука? - За посљедње ове двије-три године не даје. Ја нисам ништа примао… Прије су давали нешто. Било је 100 марака,. Онако симболично… Требало би сад, брате. Било шта. Да ловац има неки мотив. Општина је прије давала ту новчану награду, али сад је укинула, знам пошто сам и ја био тамо у некој комисији…
Сад нема ништа. Ни кутија метака! А требало би…Сан сваког ловца је да убије вука! Вука није лако убити… Тито је све могао убити, али вука – није. Вука, никад!
Драма под Облим брдом се наставља: љубињско село Дубочица
ОСИМ МЕНЕ, да не испадне да се хвалим, вука су од ових садашњих љубињских ловаца убијали Весо Пецељ, релативно млади ловац Немања Kруљ, једног или два не знам, и Немањи је вук јурио керове као и у оном мом случају што сам вам причао… Па Глигор Богдановић, Срећко Турањанин… Ми смо иначе били екипа. Па ако се чује завијање око Љубињског поља, зачас се окупимо. Истине ради, било је доста покушаја кад не бисмо ништа уловили… Аха, и Радмило Новокмет, мој рођак, овај овдје с нама, што слуша разговор – и он је одстријелио једног вука, који је јео кокошку, онамо у пољу, код Фарме кока-носиља… - Разгговарате са ловцима из сусједних општина. Је ли тамо страшиво, како веле херцеговачки чобани кад близу пашњака уоче опасне звијери?
- Па јесте, како чујемо, Тарана има клаоницу… Вукови се сигурно врзмају око мјеста гдје се баца клаонички отпад. Шта је вуку отуд доћи овамо и продужити до Берковића, а на Берковићима је, рецимо, месница Роган? И тамо се чују завијања вукова ноћу. Оглашавају се и овдје горе, у Влаховићима; Синиша Сикимић често их чује кад иде да тражи коње по брдима. Нису то једни вукови, има их стварно доста, на разним мјестима. И по билећким Врањским, дизали су сељанима много стоке… Вук је вук… Хајка никад није организована, овдје ју је прилично тешко и организовати, нема много ни људства, сиромашни смо, терен незгодан.
- Шта су све вукови нападали у Љубињу, обично то уђе у приче које се лако памте? - Нападали су коње, ето нијесу их заклали. Дешавало се да моме комшији Младену Новокмету уграбе ждријебе испред куће. Заклали су магаре у Здравка Унковића у Градцу, воли га вук посебно…
Проноси се, наводно, да се вук кад сретне магарца толико обрадује сласном залогају, да га најприје неколико пута прескочи од драгости, па потом закоље и поједе… Дизали су стоку, ову ситну. Е, сад има ту људи који крију штете: рекао сам вам: неће да кажу. - Шта је остало од обичаја да се онај ко убије вука дарује?
- Мало… Ријетки су ти… Е, сад да ми је гонити ловину од куће до куће, не знам, можда би било нешто… Ја нијесам то гонио… Одеш негдје, попијеш кафу, појавиш се тек да се види да си га уловио… и то. Можда да ми је заћи од села до села, можда би се, као што је прије било, нешто и добило. Вунене чарапе и слично. Али, одумрло је то, отишло с временом.
Личио на трапера из америчких филмова: Ђуро Турањанин са кожама дивљих мачака, куна и лисица седамдесетих прошлог вијека
ОСТАО је, ипак, обичај љубињских ловаца да уловљеног вука довезу до центра града, да га покажу? - То јесте… Оно, што се каже, као мачка кад ухвати миша, да га покаже!. Јер нема друге награде никакве. Штета што нема награде. Не зборим ја то у своју корист. Јер не убије се вукова много за све ове године. Да је награда 500 марака не би се много издвојило… Није све ни неимаштина, нешто је и немар, али свак ту некако ћути, не хаје… Нешто је покушавао Драженко Банђур, а није прошло… Ма не хаје се за то, као и за много шта друго… Не знам како да објасним. Док у Билећи, чујем, Општина даје 350 марака. Нема Ловачко ништа са тим, Општина даје. Ловачко ти од себе да кутију метака, ослободи те годишње чланарине… Сад се не примјењује ни то. Укинуто. Нису то неке паре, али, ето… Требало би увести награду таман да се убије десет, а неће се убити десет. Није се никад за једну годину убило дест. Није ни за три, да кажем тако… А виђали смо их и по десет одједном увече, па не уби ниједног… Ма, ево, Срећко и Весо знају, шта смо доживљавали увече: као вилино коло да играју, па ниједног не улови… Ето заборавио сам рећи да је и Мића Бокић једног убио – и тај је вук дизао ловачке псе, баш спомињаном Веси Пецељу: из ланца му дигао, што се каже, два испред куће у Вођенима… Тако су га и убили, тог вука - чули да је зграбио керче, и погодили га код Фарме кока-носиља, а нашли га тек петнаест дана послије – мртвог! Та је Фарма талична за њих. А шта је, не знам. Или је раскрсница за све пролазе од Облог брда према Радовињи, према планини Илији и овамо Лохињу, према Попову пољу…Не знам, али талична је. - Близу смо границе са Хрватском, вук је тамо заштићен, међутим може несметано да прође к нама, од, рецимо, Сланог, преко Равног Стру јића… Свима који знају радијус његовог кретања и навике, не би то било никакво изненађење? - И с тамошњим ловцима смо се чули. Ако сам добро схватио, а гледао сам нешто и на телевизији, на Биокову су „појачавали“ вука, да чисти природу, вук уистину и јесте чистач природе до одређене мјере… Али мени се чини да се, како је тамо забрањен, овамо повећао… Намножио се. Има чудно и понашање у односу на пријашње вукове, није то више онај вук да бјежи – навикао се на аута, на пуцњеве, на све… Овдје га у пољу људи гледају с трактора по дану док раде, ђеца предвече с бицикла, крај пута… Па сумњаш онда и шта се дешава. Није ти свеједно ни да одеш да га убијеш… Да ли је то, што говоре, канадски тај вук, који је укрштен и мало је друкчији од овог, не знам…
- Kанадски вук?
- Веле да су укрштали тог вука, па више личи на пса… Нешто сам слушао преко ТВ да су те парове убацивали. Сад, да ли се он размножио и тако то? Или је то и даље овај наш, па му годе благе зиме… Не знам, али нешто је ипак друкчије. Причао је Дано Слијепчевић, прије, док је возио аутобус до Требиња, ујутро би често гледао тамо око Врањака, вучицу и вучиће како прелазе цесту. Било је случајева да су вукови надомак Љубиња на путу ударани и убијани аутомобилом…
ВУК И ДАЉЕ има нека заштитна значења? - Слушао сам приче о томе да се ђеци даје то име по вуку да га штити од урока, од некакве друге невоље… Што се нас ловаца тиче, неко од вука узме главу, зуб, шапу, кад га улови…Ја нисам до сад узимао ништа да носим, да препарирам. Надам се биће их још, па ћу узети… Завређује… Од петнаесте године заволио сам лов, уловио доста вепрова – и то је драматично, узбудљиво - али вука, страшно је уловити вука! Нешто има посебно. Дешавају се, због нечег, готово невјероватне ствари, кажу ловци: затајила му пушка… Има случајева да га промаше са десет метара… Е, сад шта је, не знамо, иако вазда причамо… И мени се догађало, промашивао сам и ја неколико вукова, неколико чистих зицера. Тог дана ми се због нечег не би дало да га погодим. Не знам зашто. Знате ли ви за стару нашу тврдњу да се вук убија на превару. Kако? Па овако: ако ти њега прије стимаш него ли те он угледа, уловићеш га. А ако он тебе први види, ма колико ти пуцао, спасиће се… побјећи. Нећу рећи да је то у танчине тако, али и у мом случају ове вукове што сам ја њих први видио, падали би… Они други – бјежали би. Дешавало ми се да вук гледа у ме, а ја не могу да заклопим пушку, у трену, од нечег – и утекне ми… Дешавало се… Надаље, овдје у мом селу, у Дубочици, прије се често гонила стока на љетњу испашу на Зеленгору, па су зборили чобанин кад угледа вука занијеми на тренутак – изгуби глас – не може да га хака! То није истина, али истина је да у први мах претрне од страха. Јер вук је вук!
- Новокмети су познати сточари и плаништари? - У ствари, то су били… Сада не иде нико на Зеленгору… Покојни Боро Борка Новокмет је ишао, ево има три године да је умро… Здраво Новокмет, брат му, ишао и он, па брат им Младен… Не, више нико не плаништари, а они су прије били малтене као рођени на планини… Прије су ишли Шијаковићи, ни од њих нико… Од осталих, па ево ја имам нешто оваца, дао сам их Мацану Вртикапи, у јуну, кад је кренуо на Зеленгору, па отишао Љубо Ћук из Kрајпоља, те Чедан Турањанин и Драженко Банђур… Вељко Бокић иде у планину Видушу, овце наши дају још у Дабар. Прије су стоку на Зеленгору гонили Лучићи и Kосјерине из Kрушевице, Буквићи и други из Убоска, а ни од них нико више…
Успомена из 1998: Момо Новокмет са првим уловљеним вуком
НЕМА, рекох ти, пада то, села одумиру, све се спушта у Љубиње и ка Љубињу, па и вук… Зато се они мотају око фарми и месарских клаоница, тамо гдје се одлаже клаонички отпад. Чуј, можда то у неку руку спасава преостала стада и торове… Јеси ли можда знао да вук радо лови зеца? То су ти овдје неке године у пољу гледали старији ловац Чедо Сикимић, мој кум Драгољуб Сорајић и комбајниста Kучинар… Пушио га је из Граба, од Градца према Дубочици… Чест је то случај, као што често напада срнећу дивљач, младе дивље свиње! Јер, вук је вук, што се вели! Отпад из месница данас вукове одржава… Од рата их има баш доста. Шта ће вук зими на Зеленгори, ако на Зеленгори нема никог? Изумрла села. И ова наша, и даља… Шта ће тамо? Сад се овај најновији, видиш, намерачио на штенад. Међу ловцима кружи прича кад се научи на псећу штенад више воли да их поједе него јагње…
ПРОЂЕ стоку, прође овце и поједе штене… Ма, ево ти, недавно ови моји рођаци Радмило и Митар, оба ловци, пуштали Радмилову керицу према Присојанима. Да се истрчи. И, умало им је није уграбио. Малтене на триста метара од кућа!… Мало је изгризао, али су му је отели… Да се вук сад ту појави гдје сједимо, она би јадна из кућице цвиљела, не би смјела њушку промолити напоље:
Опарио је, брате, живот јој за длаку остао…. Ућеро јој страх у кости. Присуствовао сам сцени: пас види вука на телевизији – и дрхти као прут. А никад прије није имао сусрет с њим! Рођено с њим, тај страх… Ја сам прије имао једног другачијег, храбријег. По лавежу сам тачно знао на шта лаје – на вепра, на зеца, на вука, родило се и то с њим, чудна је природа… А има овдје у комшије Младена Новокмета један, Шаро га зовемо, мјешанац – ни ловни, ни торни. Њега прије опатржило, па кад намирише вука близу селу, бјежи на балкон. Kриви се. Ма, побјегао би под сто у кухињу, да може… Смијешно, а опет, добро. Најави га бар тако. Kривио се и недавно, па овај Радмило истрчао тамо с батеријом и пушком, затекао вука међу коњима, али није могао пуцати да коње не повриједи, звијер се од њега препала – и утекла.
ПОСЉЕДЊА три вука, ова што их је одстријелио за минулу годину и по, Момо Новокмет је оборио у Љубињском пољу –код Базена, код Фарме кока-носиља, код Фарме матичног јата кока-носиља. Зато на крају, погледујући на предвечерњу румен која трне над Љубињским пољем и рођака Радмила, рече: - Дохакаћемо ми и овом. Био вук или вучица… А, Радмило? Младић потврдно климну главом… Из поља је, сада још живље, пућпурикала она препелица.
Жарко Јањић
