Муслиманке из Стоца у посјети Петропавловом манастиру

У оквиру пројекта Одбора за међурелигијску сарадњу Требиње, протеклог викенда у посјети Требињу биле су вјернице из исламске заједнице Стоца.

Оне су посјетиле знаменитости нашег града, а у поподневним часовима и манастир Светих Петра и Павла гдје им је предавање о монаштву одржала игуманија овог манастира, мати Павла.

„Ови сусрети су од великог значаја јер морамо да покажемо људима да живимо ту једни поред других, да треба да поштујемо једни друге и да то што неко има другачију вјеру од нас, не значи да је наш непријатељ. Морамо да научимо да поштујемо различитости и да живимо једни поред других“, каже мати Павла.

Игуманија је истакла да је гостољубље у манастиру постало најважнија ствар јер су људи у вријеме отуђености жељни да их неко саслуша.

Она је гошћама из Стоца причала о монаштву као великом подвигу за које је неопходно имати прије свега велику љубав према Богу и према животу.

 

ИГУМАНИЈА ПАВЛА: МОНАХ МОЖЕ БИТИ САМО ОНАЈ КОЈИ СЕ РАДУЈЕ ЖИВОТУ

„Када се сагледа историја, никада није било пуно монаха али монаси су одржали хришћанство. Временом је било потребно да се монаси разликују од осталих људи, не зато што су они нешто посебно, него зато да би свједочили то што јесу. И зато је прво требало да се обуку овако, другачије од осталих. Каже се да се монаси облаче у црно да би имали радост. Ми смо мртви за свијет, за свјетски начин живота а живи смо за послужање живота у цркви. Зато је изворно монаштво увијек радосно, никада није тужно иако смо обучени овако како јесмо. Оно носи са собом радост јер извор монашког живота почива на томе, да својевољно уђете у то, зато што волите, зато што сматрате да ћете бити испуњенији него у свијету“, објашњава мати Павла.

Она је гошћама испричала анегдоту која се недавно десила испред једног продајног центра у нашем граду.

„Срела сам једну дјевојку која ме питала може ли поћи са мном у манастир. Ја сам је питала због чега би отишла у манастир а она ми је одговорила да је разочарана у живот. Рекла сам јој ако је разочарана у живот, није јој мјесто у манастиру. То није разлог. Јер ако дође неко због тога што је разочаран – сигурно неће остати у манастиру. Потребно је да има љубав према Богу што је основни разлог да неко дође а посебно да остане. Потребна је радост према животу, вјера и љубав према Богу и заједници. Никакво разочарење“, прича игуманија и каже да постоји на неки начин и уставни ред како се то живи у манастиру.

„Пошто сам радила у школи и бавила се образовним радом, видјела сам да је то веома битно. Породице данас тешко могу ред да одрже. Бар недјељом ако успију да имају заједнички ручак. Ми у манастиру поштујемо ред. Дан је посвећен молитви, послушању и изучавању књига и текстова. Ујутру имамо јутрење, у десет часова је ручак а у 17 вечера. Имамо два оброка, а између послушања од којих су нека заједничка а нека посебна“, прича мати и објашњава каква су то посебна послушања.

„На примјер, сестра Варвара је иконописац јер посједује тај дар, Теодосија лијепо везе, она је и економ, Магдалина лијепо пјева, имамо и једну сестру која се бави калиграфијом. Заједничка послушања су нам на примјер кухиња, чишћење по 15 дана. Мијењамо се и трудимо се да то уједначимо, балансирамо. И та наша исхрана је посебна, никада не једемо месо, постимо понедјељак, сриједу и петак. Имамо више посних него мрсних дана јер постимо и све постове у току године. У породицама се често дешава да људи једу онда када они хоће, код нас се то не може десити – сем ако неко нема посебан благослов за то. Ако је ручак у десет тада сви заједно једемо без обзира да ли смо гладни или не јер је јединство врло битно“.

Гошће из Стоца су игуманији постављале питања јер их је прича о монаштву веома заинтересовала. Једно од њих је било колико времена човјек треба да остане у манастиру да би постао монах.

„Када нам неко каже да га интересује монаштво, да жели да буде са нама, ми му предложимо да долази неко вријеме у манастир. Три дана је најбоље да буде за почетак, то смо из искуства видјели. Има доста људи који живе брзим начином живота и не знају да препознају шта желе. И ако препознамо да тај шок један у коме нема интернета, свјетовног облачења, живота без правила, ако препознамо да жена, пошто је ово женски манастир, жели тај живот ми јој дамо титулу искушенице три године. За те три године она је слободна да сваки дан каже не желим ово, није за мене и да оде. И уколико се докаже да је одлука стварно темељна са вјером у Бога, онда након три године отприлике приступа се чину монашења“.

Игуманија Павла свечани чин монашења пореди са светом тајном брака.

„Тај дан дође владика, свештеници и постављају одређена питања на која сестра која се монаши одговара. Прво питање је ’Да ли ти слободном вољом приступаш’ , па ’Да ли ћеш до краја живота да будеш монахиња’ и онда се на крају дају три завјета, да не улази у никакве брачне односе, други завјет послушање и трећи нестицање. Ми немамо ништа од своје имовине, све што унесемо у манастир је заједничко. Све што урадимо је у власништву манастира, ништа није наше лично“, прича игуманија.

Вјернице из Стоца су уживале у бесједи игуманије и о теми монаштва па су искористиле прилику да постављају још неколико питања. Сваку од њих интересовало је како монахиње добијају имена.

„Добијамо имена по оним светитељима који су у историји цркве дали свој допринос у изучавању, мучеништву и тако даље. Ја сам Павла по апостолу Павлу, Теодосија по великом Теодосију, Варвара по великомученици Варвари. Имамо Магдалину, сестру из Шпаније Евлалију, Петру и Емонку“.

Мати Павла је објаснила да је монашка породица примарна, али нико не заборавља своју биолошку породицу, посјете су дозвољене.

 

НА СЛИЧНОСТИМА ГРАДИТИ МИР И ПРИЈАТЕЉСТВО

Алма Мујакић, испред меџлиса исламске заједнице Столац, каже да је посјета Требињу велико искуство које је протекло у најљепшем гостопримству и љубазности.

„Размијенили смо и различита сазнања о свему и свачему. Посјетили смо саборну цркву, џамије, Херцеговачку Грачаницу. Одушевљени смо и ови сусрети су веома битни да бисмо продубили сарадњу и радили на добрим односима. Предивно предавање о монаштву из којег смо доста научили. Данас смо чули колико има сличности између наших вјера и колико можемо на тој сличности градити мир и пријатељства“, казала је Мујакић.

Мујакић, као вјероучитељица у Стоцу, каже да је кроз вјеронауку доста учила и о хришћанству и другим вјерама, али да је жива ријеч увијек најбоља јер се из живе ријечи много тога научи.

На крају предавања и дружења размијењени су пригодни поклони, уз међусобна обећања – да ће се сусрет опет догодити.

Сунчица Пешић