Мало је људи по нашим селима који се на жале или бар вајкају на тегобе или невоље. Једни од оних ријетких, који свој живот и своју судбину прихватају стоички, су Петар и Кова Глушчевић, људи који највећи дио године проводе у планини, у Поповом долу на Беговим коритима.

„Љетос сам навршио седамдесет година“, - Перов резиме је кратак – „Ево ме још у Бијелој гори са својом женом Ковом. Овај је катун наша ђедовина. Кад су моји родитељи занемогли, ми смо наставили да одржавамо ово мало стоке и ову планину, Бијелу гору".

То “одржавање” одвија се по старим катунарским правилима. Данас, кад се говори о новим аграрним моделима у Европи, ваља знати да катунска организација код нас потиче из предтурског периода. У међувремену, мало се шта промијенило...

„Ми из Нудола изађено неђе крајем априла, а лани смо, на примјер, саселили 26. децембра. То је изузетак, јер је јесен била фина. Углавном, остајемо до снијега. Кад се вратимо у Нудо, говеда и козе вртимо у штале, на јасле. Не пуштамо их ниђе, док их поново не издигнемо у Бијелу гору".

О Бијелој гори и раније смо писали, па зато Пера питам каква је планина данас...

„Доста је добра. Овај наш извор живе воде једини је у читавој Бијелој гори и у масиву Орјена. Али, срећом, тај један једини извор, никад не пресуши. Како преко Бегових корита пролази срногорско-херцеговачка граница, Црногорци су стоку појили с једне стране, сви уред, а Херцеговци с друге, и они уред...

Није било свађе око воде?

„Није, јер се све знало. Била су корита и с једне и с друге стране извора. Вода се вадила кантама, зато се чеко ред. Ако си сад доћеро своје стадо, а ја сам иза, онда устављам своје, док ти не напојиш твоје. Ако су корита слободна, могу да појим и тамо и вамо, и у једном и у другом кориту, свеједно. Ово данас што видите да је озидано, то је трећи убо на Коритима кога ја знам. Било је прије све природно: извор и чесма, а на то су људи дрвене олуке свели, па касније од камена, затим од жељеза, да би се онда радио други убо, па трећи. Сад са овим каптажама све се свело у једну, као густријену“.

Данас, не треба бринут за воду, јер стоке готово нема. Зато, само ако неко добро потегне, може подић ону стару пјесму:

„Ој, да ми је у августу, у Бијелу гору пусту, тражит сира и кајмака, и лијепих ђевојака.“

У Бијелој гори стоку су издизали мјештани од Грахова, преко Заслапа, Нудола, Аранђелова, Јазине, до Ластве, па према Оровцу. Самих оровачких колиба било је тридесетак...

„Друга села“ - присјећа се Перо – „имала се колибе на Јарчиштима. И Вилушани су ту издизали стоку. Сад, нека су здраво, од њих нема нико, изузев ако неко случајно узоре да посади вртић кртоле или мало мркве. Изађу, обилазе имања, али стоку у Бијелој гори не држе, ником више није до тога".

Ипак, ето, постоје два изузетка. Петар и Кова са њихових десетак говеда и двадесетак коза и, уз њих, црногорски шумар Ћајо Вучетић, до чије је куће с Корита сат хода. И он има неколико говеда, а у планину не излази због њих, него зато што га служба зове.

„Овдје је лијепо, али само ко воли. Не би ни ја мого да је само до мене. Срећа је што моја жена више воли држат стоку него ја, иако сам ја и као дијете био у Бијелој гори“.

Перова супруга Кова потврђује да воли баш овакав живот.

„Здрава сам, колико се то може знат. Имам једино мало притиска, остало је добро. Сада имам седам крава, телад подуже хранимо. Неке оставимо, неки сисају стално“.

Пада ли јој тешко толики посао?

„Не. И то само зато што ја то волим. Неки дан, срамота је то да кажем, продали смо једну козу. Звала сам је Меко. Жао ми је било, плакала сам за њом. То није први пут. Тешко ми пада, кад нешто мора да се прода. Ја то не дам колико могу да наговорим Пера“.

Како ти овдје у планини прође дан?

„Брже него у Нудолу. Ја сам ти као што је некад била војска. Имам распоред за сваки сат и минут. Немам кад да мислим о другим стварима, осим о стоци. Идем, тако, и радим цијели дан. Брзо пукне дан: док штогод скувам, док одбијем стоку, док је спратим, док помузем, док усирим, штале обиђем, шушањ укупим, а ту је и башта, и тамо има доста посла. Имали смо кромпира у великој башти, овдје пред кућом има и зелени. Перо хтио да зове неког да ископа мотиком, да довезе фрезу, али ја то нисам дала. Волим да урадим сама, јер и око радника опет ја морам радит, па ми је лакше да ускопам сама...

Кова је радила у Ластванској задрузи (у познатој “Стаклари” као конобарица), а Перо неких 25 година у Индустрији алата. Након тога је оболио и отишао у пензију. Кад је, овдје, на Беговим коритима, подвукао црту, дошао је до закључка да је држава била више уз радника него уз сељака...

„Сви системи што су били нису обезбиједили опстанак сељаку, а све живо на земљи сељак мора издржават. Сељак је и онај амерички, иако га друкчије називају, а сељак је и овај из Српске, и онај црногорски, и србијански. Основно је проблем што није био осигуран. Зашто су сви лијепо могли отићи у болницу и извадити зуб, а сељак је моро платит? Зашто сам то ја држави био милији и важнији док сам био уз машину, него овдје, у планини, уз стадо?!“

Перо је увјерен да би данас ствари стајале друкчије да је држава одрадила своје, да је изградила путеве, довела струју и осигурала сељака.

„Сад треба надокнадити то што је пропуштено. Створити услове да човјеку буде боље на свом имању него у индустрији, за машином. Данас подстицаји постоје, али све је то мршаво за обичне људе, јер не могу се вратит на село кад ни пециво за Божић не могу купит“.

Перо не тражи много. Не смета му што нема “ни струје ни телевизије”. Има транзистор, двоглед и пушку. Додуше, пушком се понајмање користи, али ипак каже: “Не ваља кућа без оружја”...

„Ово је самоћа и планина. Не знаш никад кад могу вукови наљећ. Ако је стока сама, сигурно ће је преполовити. У Јарчиштима, недавно је међед убио једног коња. Била су четири скупа, једног су мртва нашли под јелом“.

Некад, у Бијелој гори, шума је била велики бизнис. У аустријском времену балвани су кренули према Рисну...

„Мој покојни отац био је 1909. годиште. Он је причо о аустријским путевима што су водили на њиове касарне а балвани су са Јарчишта жичаром спуштани у Рисан. “Воз” је балване привлачио на те лагере. И касније, од 1928. до 1932. биле су неке фирме које су наставиле тај посо. Данас, и од шуме је мала, готово никаква вајда. Имају неке “дознаке”, па се прорјеђује буковина. Пише се молба, па одобрење, па се нешто увати, ако ти треба јелова грађа. Ове би шуме требало прориједит, да се не би сушиле и пропадале. Овако се млада шума не обнавља. Колика је штета кад се редом бере, тако је исто штета кад се ништа не дира, па све пропада. Раније су биле “планке” (дионице, парцеле у шуми) а брало се и ђе су прошли велики пожари ко недавно, кад је изгорјела силна шума од Бојања брда, па иза Нудола, преко Вучје, уз Бијелу Гору. Херцеговачки ватрогасци сузбили су пожар од Мичимотике. Сва би црногорска шума за ноћ изгорила да нису дошли Херцеговци. Што се мене тиче, једина ми је вајда од шуме, то што имам дрва за огријев“.

Данас, мало ко бере и малине...

„На малинама се могло добро зарадит. На Јарчиштима је била црногорска “вага” и откуп малина. Фабрика “Бјелогорка” била је на Грахову, а херцеговачка “вага” је била ту под Коритима. Држали су стражаре који су пазили да људи не уберу малине у Црној Гори, па их донесу на херцеговачку “вагу”“.

Питам Пера сметају ли му границе, а он каже:

“Сметају. Волио би да их ниђе до на улаз Аустрије нема”.

То Перо и не говори толико због себе, јер је сва његова земља у Црној Гори, он је свој на своме, али има Оровчана који не могу тако рећи јер са врха Алијина бријега иде “двострука граница”: једна на Јастебицу, а друга преко Ивове главице на Троглаве. Тај је трокут остао као посљедица разграничења између Турске и Аустрије.

Народ прича да је кривац опет један Херцеговац. Наводно, он је лажно свједочио у корист Црне Горе да што више границу примакне к нама. Тако, иза Плоча, у Дубоким Леденицима, у Црној Гори, остала је оровачка земља. Оног што је лажно свједочио власт је казнила, али на терену се ништа није промијенило. Тражио се поврат, међутим, Црногорци нису попустили. До рата су Херцеговци на ту земљу плаћали порез, данас не плаћају.

Колико ће тако остати, нити ко зна нити ко пита. Ипак, стари су урадили оно што је до њих. Повели су своје синове и показали им оровачке парцеле на сувереном црногорском тлу. Да памте, и преносе свом потомству...

Перу и Кови је циљ да што касније саселе у Нудо. Тај циљ покривен је простом математиком: стока је у Бијелој гори много јефтинија него у Нудолу.

„То је зато што је доље не пуштамо у пашу, стално је у штали. Иако ја овдје имам својих ледина и сијена, за зиму све морам да купим. Зависно каква је зима, треба нам од 600 до 700 бала сијена. А да је снаге, има траве по Бијелој Гори, могло би се доста накосит. Зато су у селу много већи издаци него у планини. Кад стегне зиме, све оно што си узео за љето, све што си одбио од сира и телади, мораш уложит у зимницу. Значи, имаш али то што имаш - брзо одлети из џепа“.

Од Ластвана сам чуо да до Перовог и Ковиног сира није лако доћи. Не треба ни покушавати, јер је све унапријед распродато?!

„Истина је“ - потврђује Перо – „јаве се Кови телефоном. Неко тражи 5, неко 10, неко 15 кила. Све то пређе преко Ковиних рука. Није јој лако, али она се не жали. Срећом, све краве не теле се уједно. Буде и телади, па је то Кови олакшица. Она музе ручно, и до данас није рекла да је боле руке. Мого сам узет агрегат, али много троши и диже велику буку, није то за планине“.

Занима ме би ли данас, на овој породичној економији у Бијелој гори, могла да се одржи једна просјечна породица?

„Могла би, што се мене тиче. Али данас, једну породицу са дјецом, раздвојити, да једни буду у планини, други у граду, у школи или на послу, није нимало лако. Катунско сточарство ће потпуно нестати ако га држава некако не подржи. Давно је речено: „Живи мал, жива мука“, Животарит се може, може се направити и већи приход, али, колики год био, млади ће отић другим путем. Ако држави то одговара, ако јој треба Бијела гора без и једног чактара, онда је све у реду. Али, опет ми се чини да тако неће моћи још дуго“.

Зато га и питам шта њега и Кову држи у планини?

„Љубав и пензија. Љубав према планини, и моја и Ковина пензија. Помало пензијице имамо обоје. Имамо и једнособан стан у Ластви. Могли би у њему животарит од оних пензијица као већина народа наших година... Али, најважнија је воља. Ако немаш вољу, не можеш ништа радит. Међутим, кад онемогнемо, кад више не будемо могли излазити, што се тиче катунског сточарства у Бијелој гори, биће крај приче. Али само за ова и оваква времена“.

Говорили смо с Пером и о брендирању. Он тврди да одлична основа постоји, да је бијели мрс екстра-класе и да лако налази купца.

„Осим тога, крајеви од Требиња до Никшића имају и одлично месо. За разлику од сјевернијих дијелова Херцеговине, гдје не можеш сјести, појести порцију печења, и рећи: „Хвала богу што ручах!“. Све ти то можеш јести, неће ти ништа бити, али није то – то! Овдје, на овом подручју има зановети, на њој се стока дебља а месо добија укус који се само пожељет може. Од јула и августа овца једе зановет као да јој зоб даваш. Толико то она воли и толико јој се прима. Штета је што зановети овдје у Бијелој гори нема јер је високо, она иде негдје до хиљаду метара, али је зато има око Оровца и Нудола, па према Грахову“.

Како рекох на почетку, Перо нит се вајка нит кука. То му не дозвољава ни понос својствен овдашњем свијету. Али, ипак јетким тоном подвлачи...

„Овако неће ићи дуго, држава ће морати да направи одскочну даску за село. Нешто су урадили са већим фармама, али морају смислит нешто и за нас мање, за породична газдинства. Овакви какви смо, не можемо у Европу, не би преживјели њихове стандарде, немамо живота, почели би да пуцамо куда нисмо никад. Али, још је на вријеме, ако се даље не буде дангубило...

И ако се неко сјети да, као дио културне баштине планете Земље, херцеговачко катунско сточарство кандидује за UNESCO-листу, као што је урађено са змијањским везом или поткивањем јаја у Крешеву.

Глушчевића кућа

За катун, Перо каже да је црногорска ријеч, да је њима дошла од Арбанаса? Они су излазили у планине, имали доста стоке. У планинама имали колибе. Уз колибе мање мљекаре.

Чувена “Глушчевића кућа” на Коритима није колиба. То је права кућа. Колиба је покривена шашољцима (дрвеним летвама). Или пошивена ражи. Зато се овдје и каже “Глушчевића кућа”.

Кућа од тесаног камена. На сву ову земљу и у планини мјештани имају тапије. Без тога, кажу, не би могли “извадит” ниједан документ. Преко тапије и порез се плаћа.

Ни маза ни мајонеза

„И наши стари“ - причао ми је Перо - „изгонили су у планину туђу стоку али никад то није било ко на Зеленгори, по хиљаде оваца. Код нас, ђе је инокоштина, давали би стоку оном ко је издизо на катун. Не би тога било много, можда крдељак оваца или крава. У катуну се знало ко шта ради. Били су дрвени каблови, па су жене, планинке, музле млијеко у њих, да би га послије разлијевале на шкипе у мљекарама. То је био прави скоруп. Ни маза ни мајонеза. Него скоруп са шкипова. А све чисто ко у апотеци. Тамо, ни дјеца нису смјела ући...

Коза добре ноге тражи

„Коза је“ - каже Перо Глушчевић – „уносна и корисна, али је велика штеточина. И тражи добре ноге. Козе које су затворене у шталу, много пате. Оне не могу без природе. Могу они сад наћи неке посебне расе, па их држати на фарми, али код нас то не би ишло лако. Таман давале 6-8 литара млијека, како се прича. Има у Грахово један који има стотињак коза али су му у штали. Каква му је економија не знам, чуо сам да је Рус. Видио сам шталу, велика је, лијепо изгледа. Вјероватно је нашао тржиште, сумњам да то млијеко и сир стижу у Русију".

Неђо Марић