Напустио нас је Урош Милојевић

ЗРЕЊАНИН │ Тужна вијест стигла је из Клека. Напустио нас је неуморни прегалац Урош Милојевић. Угасио се велики извор херцеговачке енергије у Србији.  Комеморација ће бити одржана 18. фебруара у 12.30 у Клеку, а у 14 сахрана на мјесном гробљу.

У наставку преносимо текст његовог Клечанина, Јова Вуковића објављеног 8. децембра 2015. године.

У нераскидивом ланцу који повезује Херцеговце колонизиране у Клек и њихове потомке са требињским крајем најјача карика је – Урош Милојевић. По рођењу Зупчанин, по становању Клечанин, а по раду на јачању сарадње Херцеговаца у Банату са земљацима у Херцеговини ударник, и то вишеструки. То му признају обе стране, али и многи други.

„Урош је прави домаћин Клека, онај што, топлом здравицом, дочекује, угошћује и испраћа, уз позив за нова виђења“, каже Михаило Аџовић, члан Удружења Требињаца у Београду „Јован Дучић. „И да додам, јер је важно: ово није само моје мишљење – овако мисле и многи други с којима сам, разним поводима, често боравио међу гостољубивим Клечанима“.

Урошеви многобројни пријатељи и познаници, без зависти и с поносом, подсећају да је он дао „највише трудодана“ на постављању темеља сталним сусретима клечанских ђака, спортиста, привредника, културних посленика, ловаца, жена и пензионера са земљацима у требињском крају, од којих су многи, баш захваљујући тој сарадњи, први пут крочили у Клек и осетили гостопримство његових житеља.

Уз то, ангажовао се и на повезивању Херцеговаца у Средњем Банату који данас имају Удружење Херцеговаца, потомака и пријатеља Херцеговине. Чланови су из града Зрењанина и неколико околних места, а председник је – ко би други – Урош! „Изабрао га је његов рад, ми смо то само аминовали“, каже Милан Зечар, члан тог банатског удружења.

„Вазда сам мислио да нема ничег љепшег од дружења људи, од јачања пријатељстава и подучавања младих да настављају ту праксу, чувајући успомене на своје претке и властите корене“, говори Урош сочним језиком завичаја који није променио иако је са Зубаца отишао пре пуних шест деценија како би, као даровит ђак, наставио школовање.

Као свршени основац, стигао је у Клек, код ујака, и уписао се у Средњу машинску школу у оближњем Зрењанину. Потом је, као један од бољих студената, дипломирао на Машинском факултету у Београду. Уследиле су године успешног рада у привреди, а онда и најлеши тренутак у животу – рођење сина Јола који му је подарио двоје унучади. Наследник је, наравно, име добио по деди, Урошевом оцу. Ту дилеме није било. Као ни, пре шест година, кад је Јоле одредио да се његов наследник зове Урош. Крштење је обављено у Саборној цркви светог Георгија на Зупцима, пред олтаром испред ког су се крштавали и Богу молили многи Милојевићи, часни горштаци, тежаци, ратници, радници и интелектуалци.

Доста је људи које деценије физичке одвојености од завичаја и многобројне обавезе отуђе од родног краја. С Херцеговцима, углавном, то није случај. Убедљив доказ за то је и Урош. Његови доласци у родну кућу на Зупцима, у Требиње, међу родбину и пријатеље из најраније младости никада нису престали. Нису ни могли, јер је он Херцеговину увек носио у срцу, поносан што је поникао на њеном љутом камену, међу душевним, храбрим, вредним и мудрим људима.

„Често се сетим оне пјесникове да Херцеговина једино не оскудијева у добрим људима“, истиче Урош.

Његова „резервна Херцеговина“ био је и остао Клек. Лепо уређено банатско село у ком и данас, седам деценија од колонизације, већину од око 3.000 становника чине Херцеговци и њихови потомци. Они што су у годинама минулог рата слали конвоје помоћи угроженој Херцеговини.

Овај текст је настао после сусрета с Урошем на недавној Вечери Требињаца у Београду на коју је, како рекоше организатори из Удружења „Јован Дучић“, позван као специјални гост. Та позивница била је гест признања човеку у чијој је „режији“ или уз обилату помоћ, одржано мноштво сусрета и манифестација Херцеговаца у Србији и Републици Српској.

Статус специјалног госта, боље речено специјално драгог госта, Урош одавно има и на требињским Дучићевим вечерима поезије и на градској слави Требиња на које редовно доводи и своје Клечане и друге пријатеље Херцеговине и Херцеговаца.

Иако је напунио 75 година, што је – како рече уз осмех – животно доба у ком се не праве дугорочни планови, Урош не намерава да прекине своју давно започету мисију. Готово рафално нам је набројао десетак догађаја који га очекују у наредним месецима: од рада у матичном Удружењу до слања деце из Клека на одмор у Требиње, што је пракса дуга читаву деценију.

Пожелели смо му добро здравље, а он нама да се сретнемо на неком од предстојећих окупљању Херцеговаца у Зрењанину, Новом Саду, Бања Луци, Београду, Панчеву, Вршцу, Клеку, Гајдобри, Сечњу… на којима ће он, сигурно, бити. Нема разлога за сумњу у његово обећање јер је песник Божо Глоговац давно рекао – где год се нађу Херцеговци, ту је, обавезно, и Урош Милојевић.

Слободна Херцеговина