Наставак суђења Махмуљину за злочине над Србима у Завидовићима

САРАЈЕВО │ За данас је заказан наставак суђења команданту Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину за злочине почињене над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће током 1995. године.

Оптужница терети Махмуљина да је као командант Трећег корпуса, у чијем је саставу дјеловао и одред „Ел муџахедин“, ништа није предузео да спријечи злочин припадника овог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

На суђењу одржаном 12. јула, свједоци Тужилаштва БиХ Небојша Бањац и Радивоје Рачић говорили су о страшним тортурама које су над њима спроводили припадници одреда „Ел муџахедин“, чији су били заробљеници.

Рачић је рекао да је као припадник Друге крајишке бригаде Војске Републике Српске са саборцима упућен на испомоћ у Возућу, гдје су их 10. септембра 1995. године жестоко напали припадници такозване Армије БиХ.

„Чули су се галама, повици и нека молитва на страном језику која је одјекивала са мегафона. Након сат и по борбе, до мене је дошао Зоран Благојевић и рекао ми да је војницима на његовој линији, гдје су се водиле најжешће битке, нестало муниције, да је све `пало` и да треба да бјежимо“, испричао је Рачић.

Он је навео да није хтио да бјежи јер је знао да је на линији испред његове у окружењу остало око 50 српских бораца, па је кренуо са Предрагом Касаповићем да их извуче.

Рачић је посвједочио да су, након што су дошли до сабораца, цијелу ноћ ишли кроз шуму, те да су се ујутро раздвојили у групе јер су сматрали да ће се тако лакше пробити до српске територије.

Он је са 10 сабораца кренуо у правцу Добоја, али их је приликом преласка пута пресрео војни камион из којег су изашла четири војника у маскирним униформама, од којих је један имао браду и везану главу.

„Предали смо се, они су нам одузели оружје, наредили да легнемо потрбушке и везали нас. Рекли су нам да су из одреда `Ел муџахедин`, да је то њихова најбоља јединица у којој има доста странаца који су ратовали у многим земљама“, испричао је Рачић.

Он се присјетио да је убрзо наишао „џип“ у којем су била двојица војника са брадама, која су у рукама имала каме и хтјели су да их убију, али им то није дозволио један од војника који су их заробили.

Рачић је навео да су их по довођењу у неко село тјерали да лају као пси и завијају као вукови, а након што су их постројили један војник, који је, како је рекао, био Албанац са Косова, ударио га је ногом у главу.

Свједок је потврдио да су их током привођења у једну кућу тукли и војници и цивили који су се ту окупили у великом броју.

Он је испричао да је Милорада Панића бјесомучно корбачем ударало једно дијете коме су рекли да му је Панић наводно „убио бабу“.

„Након што су нас убацили у неку собу, рекли су нам да ћемо ићи у логор и да ћемо бити побијени као оних, не сјећам се тачно, 54 или 64, који су тамо били прије нас“, рекао је Рачић.

Свједок је навео да су их сутрадан камионом довезли у логор гдје их је маса странаца у униформама ударала, пљувала и вријеђала, док су их у кући у којој су смјештени тукли многи који су долазили да их виде.

Рачић је рекао да су били везани жицом, да су их премлаћивали током испитивања, те да је млађи човјек, који се представио као хоџа, био преводилац.

„Мене су тукла четири странца, а најгори је био пети који је био наш домаћи. Муџахедини су ме ударали кабловима по леђима и прсима, летвама по табанима, а овај је користио електро-шокове од којих сам се губио. Ове наше домаће највише је интересовало ко је од муслимана сарађивао са Србима“, рекао је Рачић, додајући да су пријетње ножевима, сабљама и моторкама биле константне.

Он је навео да су једном приликом изведени у просторију у којој је био њихов командант, преводилац и Миле Гојић, који је из страха да ће бити убијен прешао на ислам.

„Тада нам је речено да нас неће убити, да ћемо бити размијењени, али да је најбоље да примимо ислам као Миле јер је то, како је рекао њихов командант, права вјера“, испричао је Рачић.

Према његовим ријечима, након 12 дана проведених у логору дошла је војна полиција која их је одвела у затвор у Зеницу, гдје су затекли српске војнике из Прњавора који су заробљени у јулу и у истом логору прошли још горе тортуре.

„Причали су нам да су их везали ланцима, а да је Винко Аксентић добио инфекцију јер су му руке везали паљеном жицом. Он је скочио са спрата куће у којој су били јер је желио да се убије. Гојку, чије презиме не знам, одмах су одсјекли главу јер је, наводно, опсовао Бога“, присјетио се Рачић.

 

По доласку у Зеницу речено им је да представницима међународних организација, које долазе у посјету, не спомињу муџахедине и одред „Ел муџахедин“, него да кажу да их је заробила такозвана Армија БиХ.

Свједок Небојша Бањац рекао је да је као припадник Војске Републике Српске 25 дана био на линији у брдима изнад Возуће, те да су их у првој половини октобра напали припадници такозване Армије БиХ и муџахедини.

Он је потврдио да је њих, око 50, остало у окружењу и да су тражили гдје да побјегну, а након вишедневног тумарања по шумама одлучили су да се подијеле у групе, након чега је његова група од 10 сабораца кренула низ ријеку Кривају.

„Били смо гладни, ноћи су биле хладне и ми смо одлучили да се предамо. На неком путу, на пушци или на штапу дигли смо бијелу крпу. Убрзо је наишао неки камион, изашли су војници који су нас претресли, разоружали и довели до куће у неком селу гдје су нас везали, полијегали на стомак, након чега су пустили цивиле да нас туку чиме су стигли“, испричао је Бањац.

Поподне су их, каже, одвезли у неко мјесто гдје је видио шаторе и тамнопуте људе у хаљинама, умотане главе, који говоре на страном језику.

Он је посвједочио да су увели у малу собу једне куће, гдје су их током испитивања малтретирали.

„У ходнику којим су ме водили до собе за испитивања и војници и муџахедини су ме ударали, пљували, псовали. На улазу у собу ударили су ме струјом. Током испитивања ко сам и шта сам, ударали су ме каблом по леђима и грудима, летвом по табанима, а једном су ми забили нож у кољено. Изгубио сам шест зуба из доње и три зуба из горње вилице. Изгубио сам свијест, а кад су ме враћали у собу кроз ходник сам поново доживио исто малтретирање“, рекао је Бањац.

Свједок је потврдио да су исту судбину доживјели и његови саборци, а да су им након опоравка, током чишћења околине, рекли да „овдје влахе сијеку моторком“.

Бањац је рекао да су се припадници војне полиције, који су их одвезли у Зеницу, чудили да су остали живи.

Срна