НЕКОМ МЕДВЈЕД, НЕКОМ МЕЂЕД – А СВАКОГА СТРАХ!

Готово два мјесеца један мрки медвјед, за ког се  не зна откуд је дошао, уноси немир и стрепњу у живот становника два љубињска села. Необични су сусрети сељана с њим: једном је пала капа с главе од страха и тај тврди да је у меди 300 килограма (!?), други је оставио стадо на ледини и утекао кући, а Милени Крунић је медвјед дошао пред кућу и сломио јој олук пред избом… Па, опет, не би га требало најоштрије осудити.

Врли читаоче, тражиш ли у предстојећој причи главног лика, одмах је прескочи…У њој га нема у јасним цртама…. Као ни Маријане у филму „Маријана моје младости“ – није ту, а свеприсутна је! Дотиче те магијом из оностраности, јаче него да ти је на два метра пред очима и да је кажипрстом можеш такнути! Такав је, некако, и један мрки медвјед, што самим присуством и повременим алчаклуком, готово два мјесеца „терорише“ два љубињска села Ранковце и Влаховиће, гдје су на ову животињску врсту становници ненавикнути, а о коме ми живо и раскошно приповиједа 70-годишња Милена Крунић, једина стална становница влаховићког засеока Крунићи. Присутан и одсутан, још боље: присутан, а невидљив у сторији:

  • Прије непун мјесец овдје код мене сјеђаху, до осам увече, Ранко Љубенко и син му. Пошли… Ја с њима сишла доље низ степенице, до капије, да их испратим. И мало сам постајала на капији док су одлазили. Чујем, горе више куће нешто се крши… Неки је кљен горе био, па га брат Миленко сашего, остале гране. И, нешто  кроз те гране иде, чујем пуцкетају. Мислим се: или је дивље крме или наква друга живина: шта је да је само нек иде, нек прође… Међутим, у оном  моменту  спазим  свјетла одонуд, од засеока  Стањевића; иде неки ауто, хај кажем станућу још душак на капији да видим куда  ће с раскрснице: према Љубињу или у Врањска. Видим окрену за Љубиње… Е, ја се потом попењем амо у кућу, простирем деке да лијежем… Кад, мој брате, стаде тутањ иза куће. С чатрње скочише керови, схоргаше некакав лим, а овај мој кер, овдје је пред улазом у кућу на спрату лежао – ђипну и он, па завија: „Аууууу ауууууу!“ У толико два Љубенкова кера дочекаше оно створење из помрчине доље, пред мојом избом. Створи се метерба. Гужва, гужва, лавеж, режање, хука. У том се ја сметох, али излећех напоље. Међутим, онако збуњена заборавих упалити вањско свјетло, пред вратима. Да сам упалила свјетло, виђела бих га сигурно. Онако само мрак и у оном мраку, доље пред избом, нешто поново лупну. Кад он (испоставићу то касније), сподбио олук. И оном лупом опушио ми керове… Како керови начас устукнуше, он ти се, испод штале, одгегао ономо у пчеле Ненадове (Ненада Крунића), онда ти је сподбио једну пчелу (кошницу) Ненадову, ја галамим, хакам, млатим празним бидонима, дршкам керове… А то ћу тек ујутро видјети да је сподбио пчелу (кошницу)…и након тога  изашао из пчелињака…Е, тако ти се то одиграло прије непун мјесец дана….

Иза тога, отприлике за седмицу, опет  дошао. Био туда око ових наших  Крунића кућа, керови га гоњали, гоњали… И опет испод наше штале – у Ненадове пчеле. Три  пчеле му тад џомбосао… У темељ скрхао, сломио. Ама,  ђаволу дао… Е онда, нису прошла ни три – четири дана, ето ти га опет кроз мрак, керови га овуда гоњали, вијали… Али тад су га отјерали према Стањевићима… Радовић га, онај мали, тамо видио. Каже Радовић: има у њему триста кила, само таки да је! Имо сам, вели Радовић,  капу –  изгубио сам капу с главе у оном страху!

А ја, наставља Милена Крунић, ја га, нијесам виђела. Мрак. Само да сам онда упалила вањску сијалицу, виђела бих га пред избом. Међутим, у хуци и пометњи, ето, нијесам…

…Али и сад је он – додаје Милена – ево крајем априла 2018, на нашем терену, на овом влаховићком платоу… Баш смо, брат ми Миленко из Љубиња и ја, недавно ишли по нашем имању овамо око засеока, нашли смо му траг, гдје је по једној њиви ходао… И, ево  нема три дни, у Душана Дуле Сикимића опушио керове у засеоку Љубомишљи.

Неки су нам пчелари из Љубиња испричали да је у том случају Дуле чим је угледао медвједа на хоризонту, збрисао кући у Љубомишље, а напуштеном стаду кроз убрзани дах поручио: боље да страда овца него ја! Наведеног дана срећа је пак имала два позитивна крака, те била наклоњена – и стаду и пастиру. А куд се одгегао сијач страха и гдје ће поново избити нико не зна.

Медвједа сам иначе само једном давно видјела, и то ни тад баш до краја јасно, присјетиће се у разговору наша саговорница Милена:

  • Била сам у планини, на љетњем изгону стоке на испашу, са мном био један стари плаништар, данас покојни Вељко, кад чусмо да се с друге стране падине, насупрот оној на којој смо ми чували стадо, огласи нешто, некаквом мјешавином кмечања и мумљања. Питам: шта се оно дере. А он ће: „Шути, златни синко, то је међед. Ено га де, ено га ономо, гледај… Јес подалеко, ма види се“. Некаква танка, полупрозирна планинска магла бијаше по оној страни наспрам наше, а све како вјетар гиба прамење магле ми га на час угледај, па се он изгуби у оном другом прамену. Све, док се није, како је Вељко био и рекао, изгубио у четинарској шуми…

Медвјед, попут вука и змије, кроз цијелу историју људског рода вуче при себи и нешто митолошко, зстрашујуће, хајде боље рећи – онеспокојавајуће. Посебно у јужнохерцеговачким крашким подручјима гдје се врло ријетко јавља и оперише; док је посве уобичајен у високој Херцеговини, с црногоричним шумама и сочним пашњацима, који ни у врелом августу не вену…Ту је појава. Јужније је случај. Зато се свако казивање о влаховићком медвједу (случају), као и свако његово ново указивање прати с наглашеном  пажњом, занимањем, па богме и стрепњом – јер јак је страх од непознатог, био га он оправдан или неоправдан. У Влаховићима додатно, пошто је становништво претежно старо, немоћно и ријетко…

Али није пространи крашки сточарски плато Влаховића, с ниским растињем, са засеоцима у завјетринама, с чувеним змијоловцима и познатим ловцима, остао баш без икаквог искуства с ловом на мрког медвједа.

Једном давно, прије рата, кад су демографске прилике села одаваху посве друкчију слику и тон, изнебуха се од Ситнице планине појави медвјед, стаде да чини штете и сије страх и нелагоду… Данима и ноћима… Никако да престане; час овдје, час ондје. Не помаже хакање, ни хукање, ни понеки отров што би га когод кришом оставио у комаду меса на богази куд би звијер могла набасати. Не помаже ништа. Све док једном два Домазета, млађа и усплахирена, не дотрчаше до искусног ловца Боре Крунића, па више шаптом и мимиком, него јасним гласом, пред укућанима му сигналисаше: „Ено га у нашим гвожђима; уфатио се… Јамљај крупну, најкрупнију сачму, бренере ако имаш“.

Види Боро, причао ми је то своједобно лично, покој му души, да су и Домазети у ступици, скоро ко и њихов медвјед, па их, истпотиха шапатом, потпаљује: „Пуштајте то, јадни не били. Ако сазна милиција… Знате ли закон? Чекају вас решетке и затвор! Нијесте главешине, да имате право на међеда. А?“

Они му у лаком снебивању ипак узвраћају: „Хај ти с нама. Ти га пусти ако смијеш прићи гвожђима… Хм, крупну сачму Боро, најкрупнију…“

Елем, пети метак је вратио мир у све засеоке по завјетринама. А за разлоге мира, логично, нико се превише и не распитује…

Борино  посљедње потсмјешљиво питање могао бих довести у везу с личним чуђењем у селима око словеначког Кочевја, кад сам их питао: зашто једу пухове, исто тако, с мало ироније, узвратише ми: какав си  новинар (и ловчев син приде), кад не увиђаш да је властела вазда кроз историју лова ишла на високу дивљач, или барем крупнију, а ситнеж је, попут пуха, препуштан сиротињи!? Види, мајку му, и у  пуховим шумама, гдје такође обитавају медвједи, човјек се може нечему важном научити! Као што се и у љубињским врлетима научиш да је једнаки страх и од међеда и од медвједа, звао га ти локално или правописно!

 Вратимо се, пред крај приче, ипак нашем „невидљивом јунаку“. Ево стижу му и свјеже касноаприлске „оптужнице“: Чолићи му на терет стављају нестанак једног коња у Влаховићима, Ранковштаци зборе да им је под окриљем ноћи џомбосао неколике нове кошнице… Кога би све самом својом појавом могао уплашити и не помишљамо.

А, опет, не бисмо вољели да „наш негативац“ сконча као његов давни претходник. Најбоље би било да га ловци, ако је могуће, каквом хајком и буком отјерају ка црногоричним шумама, и његовом природном станишту. Можда ће се међу вршњацима и саплеменицима преодгојити – и поправити. Можда би се до новог мира и тако могло доћи.

Текст и фото: Жарко ЈАЊИЋ/Глас Требиња