Никола стасао да мајци сам запали свијећу

368780_1

ПРИЈЕДОР I Никола Дуновић, син Јелене Трикић, која је одбила да у трудноћи прими цитостатике, слави три године. Јеленина прича потресла регион. Преминула 40 дана по порођају.

Са крупним очима и широким осмехом „пуним зубића“, Никола Дуновић, син прерано преминуле Дрварчанке Јелене Трикић (32) гледа свет око себе и дочекује честе госте у својој кући. Напунио је три године. Његова мајка остаће упамћена као мајка-храброст, јер је у време трудноће одбила лечење цитостатицима. Тиме је подарила здравље нерођеном сину. Имала је тешку дијагнозу злоћудног тумора на мозгу, а дочекала је да га прими у наручје. Преминула је 40 дана по његовом рођењу.

Никола одраста са оцем Гораном, тетком Сањом и сестрама од тетке. Израстао је у знатижељног дечака, који стално поставља питања, све га интересује. Полако упознаје свет.

„Никола је, хвала богу, здрав дечак, немиран, много прича, воли да се игра. Време проводи са децом, највише са сестрама од тетке“, каже Николин отац Горан.

Дечаку стално причају о мајци. Он за њу каже да „живи на гробљу“.

„Водио сам га да види споменик и мајци запали свећу. Често тражи да га водим у цркву како би и тамо запалио свећу за њу. Толико засад зна, јер је још мали да спозна драму кроз коју смо сви прошли, посебно његова мајка“, каже Горан.

Док причамо, Никола се не меша. Стоји по страни, пребира по играчкама. Стидиљив, онако дечје. Недавно је доживео нову трауму, јер је умро Горанов отац, Николин деда, којег је дечак јако волео, па стално пита за њега.

Горанова сестра, Сања, мајка две кћерке, после Јеленине смрти преузела је да заједно брину о Николи. Онолико колико се може, заменила је мајчинску фигуру у његовом животу. Само један поглед на тетку и Николу, довољан је да се схвати да ће њих двоје заувек бити посебни једно другом.

Љубавна прича Јелене и Горана почела је 2003. године, када су се упознали и заволели Дрварчанка и Приједорчанин. У поткровљу породичне куће Дуновића у Приједору направили су своје гнездо, али им је судбина помрсила планове. Јелена се тешко разболела и одбила лечење у трудноћи. Сина је видела свега неколико пута пре смрти. Сахрањена је у родном Дрвару, где и данас плачу за њом. Јелена је Николи дала име. Кажу, заветовала се Светом Николи да ће уколико роди сина, по њему му дати име.

„Са родбином из Дрвара Никола се виђа кад год се пружи прилика. Тамо има баку Милицу, деду Владимира, тетку Влатку и сестрицу Викторију од годину дана, али и другу многобројну родбину. Око њега је много љубави, посећују га“, каже Горан.

Нема срца у Српској и широм света, које пре три године није дирнула храброст Јелене Трикић.

„Помагали су нам људи са свих страна света. Неки се сете и данас, пошаљу му поклон, најчешће у време празника. Ми ћемо им увек бити дубоко захвални“, прича храбри самохрани отац, који ради као професор српског језика у основној школи.

Као отац настоји у свему да удовољи сину и усмери га на праве животне вредности. Николина највећа жеља за Нову годину је дечја, пакетић пун слаткиша.

„Сви знамо да ће му та жеља бити испуњена. Добиће их неколико, као и сваке године. Ја му, као и сви родитељи, желим оно најважније, да буде здрав, а осталог ће бити“, каже Горан.

Одлазимо од Дуновића, док нам Никола стидљиво маше. Остаје утисак да је најважније да у најтежа времена човек не остане сам. Горан и Никола нису, јер још свуда има добрих људи.

ПОДВИГ

Јелена Трикић постхумно је награђена многим признањима. „Вечерње новости“ су у оквиру акције „Најплеменитији подвиг године“, пре три године, храброј Јелени постхумно доделиле Златну плакету за подвиг године, коју је примила њена мајка Милкица Трикић.

Извор: Вечерње новости