078191

БЕРЛИН │ У одговарајућем документу говори се о “тјешњој заједничкој одбрамбеној политици“.

Захтјева има довољно – тражи се, на примјер, формирање заједничког (и перманентног) главног штаба војске Европске уније, као и заједничко сателитско извиђање. Овај приједлог је заправо разрада стратешког документа који је сачинио труст мозгова Европски центар за политичку стратегију који ради за Европску комисију. “Ако желимо да са мање новца постигнемо више“, пише у том документу, “постепена одбрамбена интеграција је наша најбоља – и једина – опција“. Аутори текста се позивају на предсједника Европске комисије Жан-Клода Јункера који је у јулу 2014. представио Европском парламенту нове политичке смјернице, и том приликом рекао да “ни најјача мека сила није у стању да на дужи рок опстане без минимума интегрисаних, одбрамбених капацитета“. Јункер је том приликом као сљедеће кораке најавио “интеграцију војних способности, више синергије у набављају одбрамбених средстава и сталну структуралну сарадњу“.

Јункер је свој приједлог за заједнички одбрамбени систем Европске уније изнио у јеку ескалације сукоба у Источној Украјини, на позадини стварања новог Хладног рата за који је Унија једнодушно окривила Русију. Но, повод за ту идеју који бирачима ЕУ може да звучи кредибилно пружили су прије свега терористички напади у Француској и Њемачкој, те референдум о изласку Велике Британије из ЕУ. Непосредно послИЈе референдума, предсједник Европског парламента Мартин Шулц изјавио је да би што прије требало формирати “владу ЕУ“. У страху од распада те заједнице и тежњи ка концентрисању све већег броја надлежности њених земаља-чланица у Бриселу, то је заправо био приједлог да се болест лијечи појачањем дозе медикамента који није дјеловао, што све критичнијој јавности ЕУ није могло да се допадне.

Зато је “затезање“ заједнице у кризи које има највише изгледа на успјех пребачено у домен одбране. А поводе за то су пружили терористички напади у Француској и Њемачкој и избегличка криза – као најмањи заједнички именитељ у хетерогеном микрокосмосу ЕУ. С друге стране, предстојећи британски излазак из Уније сада се стално тумачи као нестанак главне препреке стварању заједничке армије – она је у предреферендумској кампањи присталица “брегзита“ тумачена као још један фактор потчињавања Лондона диктату Брисела. Неки британски медији су за вријеме кампање писали да су планови о стварају такве армије скривани од британских бирача.

У њемачко-француском папиру предлаже се да државе Европске уније појачају сарадњу на плану набавке војне опреме, као и да синхронизују политичке мјере финансирања и војног планирања. Тражи се да ЕУ добије јединствени командни штаб за санитет и логистику, а изнесена је и идеја о отварању заједничке официрске академије, односно одговарајућих смјерова у националним официрским школама. План предвиђа и ширење индустријске сарадње у војном сектору. Он би требало да буде дио стратешког папира о будућој спољној и безбједносној политици Европске уније који ће на сљедећем самиту ове организације представити њена опуномоћеница за те ресоре Федерика Могерини. Она је недавно изјавила да тежиште инвестирања мора бити на војном извиђању и побољшању кибернетичких способности: “ЕУ мора да обезбједи податке, мреже и критичну инфраструктуру европског дигиталног простора“. Додала је и да треба инвестирати у одбрану од кибернетичких напада како би заједница могла боље да се одбрани од “хибридних претњи“.

Њемачка влада је “од самог почетка активно пратила и подржавала“ развој нове безбједносне стратегије Европске уније, како то пише у недавно објављеној “Белој књизи о безбједносној политици и будућности Бундесвера“. “Нова, глобална стратегија ЕУ на плану спољне и безбједносне политике битно ће допринијети јачању ефикасности ЕУ у њеним спољним односима“, наглашава се у Бијелој књизи. Ту се – у једној, комплексној и разуђеној формулацији – наводи и образложење читавог пројекта које најбоље освјетљава његов карактер: “Значај ЕУ за спровођење у дјело заједничких европских циљева и интереса ће се повећавати у мјери у којој европске земље, па и оне велике, међу њима и Њемачка, буду губиле на тежини у односу на агилне државе у другим деловима свијета.“

Значи ли све ово и одлучујући корак ка формирању армије Европске уније? Најватреније присталице “војне интеграције“ сматрају да је то свакако дугорочни циљ Заједнице. Предсједавајући Одбору за спољне послове Европског парламента, Елмар Брок (ЦДУ) сматра да до тог циља треба стићи бољом сарадњом у области наоружавања, формирањем главног војног штаба ЕУ, и стварањем “коалиције вољних у складу са перманентном структуралном сарадњом по уговору ЕУ. Из такве групе би дугорочно могла настати армија ЕУ“, рекао је овај политичар за магазин “Велт ам зонтаг“. Он је, додуше, указао и да таква армија данас не би била могућа и да ће бити реалност тек када буду испуњене одговарајуће уставно-правне претпоставке. Другим ријечима - када буду промењени уговори ЕУ и ресор одбране потпадне бар под координисану или дјелимичну – ако не већ и под искључиву – надлежност Брисела.

С друге стране, већ данас су у току војне мисије Европске уније у Африци, на Балкану и на Блиском истоку. Војници који у њима учествују носе униформе ЕУ. Њихово деловање подржавају Европска агенција за одбрану, Сателитски центар ЕУ и Војни комитет ЕУ којим командује генерал или адмирал који надгледа и војни штаб ЕУ у Бриселу. То су војне структуре пар екселенс; њихово постојање и развој већ свједоче о јакој милитаризацији Европске уније.

Но, у јеку “терористичке опасности“ и изласка Велике Британије из заједнице, те све већих сумњи у њену ефикасност, ЕУ је ријешила да покаже да је делатна и прије свега потребна својим грађанима. То се дешава паралелно са акцијом “повраћаја кредибилности“ у виду најновије борбе ЕУ против пореских олакшица за највеће светске концерне попут Амазона или Епла. У потрази за темама које што већи број грађана Заједнице види као “заједнички интерес свих“, Брисел сада поручује јавности да озбиљно разматра војна питања. Да је спреман на реформе и одлучан да их спроведе у дјело. А јавности остаје да озбиљно размотри и протумачи ту спремност.

ДВ