Новинар СНН-а упоредио рат у Сирији са оним у БиХ

sirija rat djeca

МИНХЕН I Новинар СНН-а Ник Робертсон данас је за ову америчку телевизијску кућу извјештавао из Минхена гдје су се свјетске силе постигле договор о прекиду сукоба у Сирији и достави хуманитарне помоћи измученом и десеткованом становништву.

Робертсона је то подсјетило на рат у Босни и Херцеговини којег је као новинар гледао из прве руке. У подужој репортажи на СНН-у он се, кроз упоредбу ова два крвава рата, запитао о моралном компасу модерног свијета, у првом реду великих сила које су годинама на оба сукоба гледале као на нешто што није њихов проблем.

„Напамет знам имена села, знао сам која су Хрватска, Српска или Бошњачка, гдје су биле црте разграничења војски“, сјећа се аутор који каже да је сукоб у БиХ био толико дубок да се чинило да никада неће завршити.

„Сањао сам о дану кад ће нестати барикаде, како ће величанствено бити шетати улицама Сарајева од једног краја до другог без страха од снајперског метка. Kад је тај дан дошао, а дошао је, осјећао сам се празно. Не емоционално него физички. Није било ништа магично у слободи кад је толики број живота био изгубљен јер су само залутали унутар циљника снајпера смјештеног на другој страни“, сјећа се Робертсон.

„Међу првим убијеним био је млади пар који је постао познат као сарајевски Ромео и Јулија. Млади љубавници само су жељели прећи преко линија разграничења и живјети живот као остатак нас у Европи. Четврт милиона људи је погинуло на тај начин. Плима национализма их је усисала, а онда испљунула“, трагедију рата прича новинар СНН-а кроз познату причу о Бошку Бркићу и Адмири Исмић који су 18. маја 1993. године у покушају бијега заједно снајперским метком убијени на Врбања мосту.

„Тако данас гледам Сирију и питам се кад ће лудило и убијање престати“, пита се новинар додавши како се у Сирији већ ратује пет година.

„А сиријска етничка структура је пуно компликованија него је у Босни икад била“, пише новинар додавши да религијски неспоразуми у Сирији сежу не десетке него стотине уназад.

Велике силе годинама гледале незаинтересовано

Робертсон сматра да је рат у БиХ завршио након што су свјетске силе, након година посматрања, почеле осјећати колективну кривицу. Слободан Милошевић, који је први започео пуштање дивљег национализма, показао се као тигар од папира.

Европљанима је рат на подручју бивше Југославије, признаје новинар, био нешто потпуно несхватљиво.

„Ниједном Европљанину, којему је Југославија била омиљена туристичка дестинација и који је уживао под југославенским сунцем, није било јасно како се њихов конобар из ресторана окренуо против тренера тениса или собарице“, описује Робертсон.

„Kад гледам Сирију сјетим се Босне, видим сусједа који се бори против сусједа, видим барикаде, снајпере, црте разграничења и упропаштене животе“, пише.

„И не могу се престати чудити, гдје је нестао морални компас који је управљао свијетом кад је одлучено да се истјерају демони из Босне?“, пита се.

А тај преломни догађај, тренутак кад је свијет рекао „доста“, сматра Робертсон, био је геноцид у Сребреници. А слично се, каже, догађа и у Сирији али се чини како велике силе још увијек нису у стању стати на крај масовном крвопролићу.

„Не познајем Сирију као што сам познавао Босну, влада ми три године одбија издати визу. Наравно, проучавам карте, али мој живот не зависи о чињеници хоћу ли направити криви потез на улици. Није да изнутра не крварим за тим стотинама хиљада који су већ нестали.

Али знам да се осјећам празно и питам се кад ће свјетски морални компас поново бити усмјерен према правом мјесту“, завршава свој текст Робертсон.
Н.Н./Индеx.хр