ОД ПОЛИЧКОГ СТАДИОНА ДО СВЈЕТСКИХ КОНГРЕСА: Наука и спорт – руку под руку

„Пет злата Будинчићеве“, „Три злата за Валентину“, „Валентина петострука шампионка“, „Нови сениорски рекорд Валентине Будинчић“, „Балканска медаља за Тину“, „Будинчићева у пуној форми за свјетско првенство“, „Требињски атлетски бисер“, … само су неки од новинских наслова које налазимо листајући архиву „Гласа Требиња“, од прије двадесетак година.

Поменути наслови пратили су блиставе резултате Валентине Будинчић, која је крајем деведесетих година била неприкосновена на тартан стази. Пионирска, јуниорска, сениорска шампионка… низала су се такмичења и медаље, а Тина како су је пријатељи, али и новинари звали, је послије завршетка основне и музичке школе те гимназије, шампионска постоља замијенила десеткама у индексу, тартан стазу – науком, спорт – образовањем. И није се покајала.

Студије Енглеског језика и књижевности завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Диплому магистарских студија је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Бања Луци, да би потом, 2014. године, на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву одбранила и докторску тезу под називом „Међуоднос енглеске и српске терминологије у спорту” и тиме стекла звање доктор филолошких наука, али и спојила своје двије велике љубави – спорт и енглески језик.

Од октобра прошле године, наша суграђанка, Валентина Будинчић, запослена је на Факултету за спорт Универзитета „Унион – Никола Тесла” у Београду, у звању доцента. Студентима прве и друге године, који похађају три смјера – тренер у спорту, менаџмент у спорту и спортско новинарство, предаје Енглески језик у спорту I и II. Поред тога, хонорарно је ангажована на Факултету за стране језике Алфа БК Универзитета, такође у Београду, гдје на одсјеку за Англистику предаје стручне предмете из области језика и методике наставе енглеског језика на основним и мастер студијама. И то није све. Недавно је из штампе изашла њена прва књига „Англицизми у спортској терминологији“.

Био је то довољан разлог да „претресемо“ вријеме које је у међувремену пролетило.

„Дуги низ година сам активно тренирала атлетику. Био је то период основне школе и гимназије. Клубови за које сам наступала су: Леотар (Требиње), Ловћен (Цетиње), те Милиционар и Црвена Звезда (Београд). Сјећам се да није било нимало једноставно ускладити све обавезе у школи и на тренинзима. Тренирали смо обично шест дана у недељи, прије подне или послије подне у зависности од смјене у школи. У припремном периоду, викендом смо имали по два тренинга дневно, а у току такмичарске сезоне викенди су били резервисани за такмичења. Највећи дио зимског распуста проводили смо на припремама ван Требиња, а у току љетњег распуста тренирали смо и наступали на такмичењима. Већина професора у гимназији је имала разумијевања за моје спортске обавезе и пружала ми подршку. Мада, нажалост, морам признати да је било и изузетака“, започиње наш разговор вишеструка првакиња Југославије, Републике Српске, Србије и Црне Горе, те трећепласирана на Јуниорском Балканском првенству у штафети 4×400метара, 2000. године.

Пошто је одлуку о томе који ће факултет уписати доносила у тренутку када је њена атлетска каријера била изузетно успјешна, Тина нам прича, да се  одлучила за студиј Енглеског језика из разлога што је вјеровала да ће успјети да уклопи спортску каријеру и студије, тако да ниједна страна не трпи. Међутим, навикнута само на побједе и на чињеницу да увијек од себе даје најбоље што може, Тина Будинчић завршава спортску каријеру и окреће се образовању.

„Идеја да кроз науку повежем језик и спорт појавила се за вријеме магистарских студија када сам у разговору са професорима, који су били упознати са мојим спортском резултатима, бирајући тему за магистарски рад, добила приједлог да започнем истраживања у сфери спортског језика. Идеја ми се веома допала, јер је то значило да ћу кроз науку о језику на одређени начин моћи да останем у сфери спорта, коме сам до тог тренутка била у потпуности посвећена. На тај начин се спорт у мом животу веома лијепо уклопио у своје ново окружење и све је било спремно за почетак једне нове академско-спортске каријере“, истиче Валентина врло свјесна да је саставни дио посла наставника у високошколском образовању озбиљно бављење научно – истраживачким радом.

Иако се у последње вријеме млади радије одлучују за неке друге много плаћеније професије, а и све већи број њих за одлазак у иностранство, ипак, судећи по Тинином искуству, постоје и многи млади људи који желе да се посвете овоме послу и граде каријере бавећи се научно-истраживачким радом како у нашој земљи, тако и у региону.

„Напредовање у науци зависи од постигнутих резултата који се вреднују кроз учешће на научним конференцијама, објављивање научних и стручних радова у категоризованим часописима, учешће на пројектима и бројне друге облике научног и стручног ангажовања. Све то, уз наставу и рад са студентима, захтијева потпуну посвећеност и не оставља много слободног простора за неке друге активности. Може се рећи да радни дан траје 24 сата. Лично сам, до сада, учествовала на преко 20 научних скупова у земљи и иностранству и објавила исто толико научних и стручних радова из области компаративне лингвистике, стандардизације спортске терминологије, методике наставе енглеског језика и енглеског језика струке. Крајем прошле године објављена је моја прва монографија под називом ‘Англицизми у спортској терминологији‘. Од осталих научно-стручних активности издвојила бих да сам до сада била рецензент радова у три научна часописа:[sic] из Задра, ЕLTA Journal и Речи из Београда, као и ментор на изради више мастер радова“, набраја Тина своје научне побједе, као некад спортске, и посебно наглашава да је од 2011. године овлаштени испитивач за међународно признате Cambridge English испите.

Књига „Англицизми у спортској терминологији“ њена је прва књига и представља резултат дугогодишњег рада на истраживању утицаја енглеског језика на српски у спортском регистру. Промоција књиге је одржана у Библиотеци града Београда, а на промоцији су говорили проф. др Милош Ковачевић (рецензент), проф. др Маја Ћук (у име издавача) и Радослав Симић (спортски новинар РТС-а). Примјерак књиге се може наћи и у Народној библиотеци у Требињу, а текст књиге се заснива на одбрањеној докторској дисертацији и научним радовима које је Валентина до сада објавила у земљи и иностранству.

„Ова књига предстаља прву научну монографију која се свеобухватно бави питањем енглеског утицаја на српски језик у домену спортског језика. О поменутом питању у књизи се говори из више различитих углова и указује на то како би требало да се односимо према новим енглеским спортским терминима, којих је у нашем језику у посљедње вријеме све више. Новости у спорту и терминологија која их означава често нису праћене процедурама стандардизације, што доводи до неуједначене и нестандардне језичке употребе новијих спортских термина у српском језику и може узроковати потешкоће у комуникацији. Мишљења сам да овоме треба посветити посебну пажњу у оквиру процеса стандардизације српског језика, јер је у питању стручни регистар са којим се, на посредан или директан начин, свакодневно сусреће велики број људи – бројни спортисти, тренери, спортски новинари, спортска публика и многи други. Некритички однос према новим терминима и олако прихватање свих језичких новитета, пракса је коју би требало избjегавати“, каже Валентина.

„У вези са прихватањем англицизама у српском језику, лингвисти на нашим просторима углавном заступају умјерене ставове, односно залажу се за проналажење одговарајуће мјере у овом процесу, што укратко речено значи увођење англицизама само онда када у нашем језику не постоји одговарајући термин за дату појаву, уз обавезно адаптирање нових ријечи у складу са правописним нормама.Такав став заступа се и у овој књизи. Једна од интересантних појава која се разматра у једном од поглавља књиге јесте употреба оригиналних, односно у потпуности неадаптираних, енглеских термина у српском стручном спортском језику, што представља кршење једне од основних норми српског правописа. Ова појава најзаступљенија је у оквиру новијих, екстремних и спортова који су код нас мање заступљени. Неоправдано се вјерује да енглески називи звуче модерније, привлачније“.

Од Тине Будинчић сазнајемо и да постоји много начина на које би се могло утицати како би се побољшала језичка пракса у овој области, а да би се то остварило неопходно је укључити лингвисте и спортске стручњаке, али и друштво у цјелини те би се требало посветити изради нових спортских терминолошких рјечника.

„Рјечници који су нам тренутно доступни, нажалост, нису довољни јер су промјене у сфери спорта у посљедње вријеме константно присутне (настанак нових спортских дисциплина, иновације у постојећим спортовима), те су због тога и потребе за рјечницима све веће. Израда електронских спортских рјечника требало би да буде један од приоритета, јер би се на тај начин омогућило да базе термина буду правовремено ажуриране и стално доступне свима“, закључује наш разговор некадашња шампионка, која је показала и доказала да се за спорт може урадити много и као наставник енглеског језика на Факултету, кроз сарадњу са бројним професионалним спортистима који ту студирају.

Тина нас увјерава, са истим жаром у очима, као некад на поличком стадиону, док је хитала ка циљу, да су јој добре спортске навике умногоме помогле на досадашњем путу, али и да су бројни нови, још значајнији, животни изазови и успјеси, тек пред њом. Пожелимо јој срећу.

Најбољи спортиста Требиња 2000. године

Валентина Будинчић је 2000. године проглашена најбољим спортистом Требиња. Исте године је проглашена и најбољом јуниорком Црне Горе (по броју освојених медаља).

Док евоцирамо успомене, Тина скромно признаје да је то био период њених највећих спортских успјеха те је признање Града за најбољег спортисту стигло као потврда уложеног труда и рада. Поносна је на то признање, посебно из разлога што је, како каже, и ван граница наше земље добро позната чињеница да је Требиње одувијек имало много успјешних спортиста.

Бити међу најбољима у таквој средини има посебну вриједност. У вези с тим интересантно је поменути да се данас, у академским круговима, често може чути како многи професори, који су свој радни вијек провели научно истражујући спорт из различитих углова и бавећи се тренерским послом, са посебним поштовањем коментаришу Требиње и Херцеговину, као један изузетно специфичан спортски феномен који заслужује посебну пажњу, како би што више младих људи (а не само ријетки појединци), са сјајним предизпосицијама за спорт добили прилику да постигну врхунске резултате и блиставе каријере на европском и свјетском нивоу“.

Момова предсказања су се обистинила!

„У насељу, испред куће, имали смо бетонску стазу дужине 40-ак метара. Ту смо врло често ‘организовали’ атлетске трке. Стално смо се такмичили ко је бржи. Биле су то праве трке. Нико се није предавао, али сам,скоро увијек, успијевала да побиједим. Касније, како су стасавали мој брат Владо и остатак екипе – Тихана, Ана, Дуле и Борис (данас сви изузетно успјешни млади људи), трке су постајале узбудљиве. Један наш комшија, новинар, који је становао у близини, често је проматрао наше трке. Некада је имао и улогу судије. Једном приликом, дешавање на стази прокоментарисао је ријечима: ‘Наша Тина ће бити озбиљна атлетичарка једног дана’. Касније је новинар, чика Момо Пиљевић, написао многе текстове о мојим резултатима. Хвала му на томе“.

Петар Пецељ и његови гени

„Можда су криви гени?! Ујак мога тате, Петар Пецељ, био је члан Црвене Звезде, рекордер и репрезентативац старе Југославије у спринтерским дисциплинама. За њега кажу да је био најбржи Југословен, јер је био једини југословенски спринтер који је икада учествовао у финалу Европског првенства. Додуше, када је генетика у питању морам поменути да се и моја мама често ‘хвалила’ како је и она као дијете била веома брза и издржљива, па би и то требало имати у виду“, помало у шали, али више у збиљи појашњава Тина како је заправо атлетика пронашла њу и још једном истиче да без подршке родитеља и брата њене побједе не би биле ни приближно исте.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња