Пчеларске породице – Благоје и Радојка Тунгуз: Пчеле воле да се пазе

Благоје и Радојка Тунгуз пчеларе пуних 55 година. Вјенчали су се давне 1962. године, а само годину дана послије Благоје је предложио супрузи да наставе породичну традицију Тунгуза из села Сливља надомак Гацка и купе кошнице. Према његовим ријечима, она се у почетку мало бунила, ваљда се плашила уједа, али … брзо је завољела пчеле и опет према његовом признању – за све ове године у пчелињаку је радила више него он, а и данас ради више него он.

Више од пет и по деценија складног брака и таман толико пчеларења упутило је ово двоје Херцеговаца једно на друго. Види се то послије пет минута проведених у њиховом породичном дому.

Он тих, миран, сталожен…, а она ведра, елоквентна, насмијана, живих очију… гледају једно у друго, допуњују реченице и присјећају се шездесетих година прошлог вијека кад су купили прву „Јовановићку“ и то са 12 рамова. А све је заправо почело много раније, у Блажовим (како га Радојка зове оп. аут) родним Сливљима. Баш ту, у вјечној постојбини Тунгуза, маленог Благоја су родитељи предодредили да буде пчелар. За вријеме кошевине, од деветоро дјеце, шест синова и три кћери, Тунгузи су остављали дјечачића од пет – шест година да чува пчеле. На питање како, одговара:

„Тада се много радило на селу – косило се, пластило се… Они би отишли у поље, а мене би оставили да чувам пчеле и да шичем. По ваздан сам ја тако остајао поред дубина и пазио да се не роје, а мој покојни стари би увече кад би дошао са кошевине обиш’о око сваке пчеле и каз’о – мали, пази! Ова ће ти се ројити сутра или ова би ти се могла ројити сутра. А како је он то знао? Па на основу звука. Познавао је звук матице која хоће да се роји као и кад хоће да се пари. Тако сам их ја чувао, шик’о и никад се нисам плашио. Ваљда сам од рођења био уз њих па ме није било страх“.

Прича нам осамдесет осмогодишњи Благоје како су његови стари пчеларили са дубинама, примитивним кошницама које су изгледале као бачве. Унутар њих није било рамова као у данашњим кошницама већ су била задужја – укрштена два дрвета на два мјеста, а на врху су биле даске. Сјећа се, као да је јуче било, да је његов покојни отац сваке седмице вадио мед до задужја па опет сљедеће седмице па опет сљедеће и опет би га много било.

А онда је дошао Други свјетски рат. У породици Тунгуз и дан данас се препричава да су 1943 – 1944. године дошли партизани у село и све порушили. Извадили су мед, запалили пчеле, а како нам исприча чика Благоје „поток од меда је тек’о сигурно једно десет метара. Тада су моји родитељи одустали од пчелињака, јер се није имало одакле набавити ни пчела ни кошница“.

Прве кошнице које су купили Благоје и Радојка биле су „Јовановићке“. Тај тип користе и дан и данас.

„На почетку нисмо ни знали за другу сем за Јовановићку и Дадаблатку (Дадан-Блат, оп. аут), а она је већа и много је тешка. Ускоро смо почели да селимо и њу смо избјегавали из тог разлога. Дај шта је лакше истоварати и тако је остало до данас. Прво смо имали са 12 рамова, а сад син ради са 10 рамова“, објашњава нам Благоје Тунгуз који је радни вијек провео као саобраћајни милиционер и широког осмијеха нам се хвали како, због специфичности тог посла и бенифицираног радног стажа, у пензији ужива чак од 1975. године.

Углас говоре Тунгузи да су услови за пчеларење шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека били много бољи него сад. Сазнајемо да су кошнице селили уздуж и попријеко по Херцеговини. Ишли за пашом од Ластве преко Зубаца до Врбе и Чемерна и како добаци Благоје у једном тренутку – „и у тазбини су биле. Ту најбоље меди“.

„Сад је теже. Све је зарасло у шуму. По селима нема ни народа ни стоке. Прије, куда смо ми пролазили аутом и брали врећама пелим за чај, туда више нема ни пута ни пелима. Све је побрано и уништено. Да се пелим бере руком другачије би било, но се жање српом, ножем и упропасти се. Даље, прије си могао оставити кошнице гдје год желиш. Нити ти је ко бранио нити их је ко дирао. А данас… свашта се дешава. Не бисте вјеровали … Пчелари су се прије дружили. Нарочито Благоје и Бранко Бијелић, играли домине, заједно пчеле гонили. Лако је било прије, гдје год отјераш ниси се бојао ни ч’ека ни међеда. Наше су пчеле биле кад се иде у Ластву с десне стране уз пут. Само је простора било да можеш спустити пчеле поред цесте и никад их нико дохватио није. А данас… једна нам је из Орашја дигнута, једна из Волујца и то с нама гонио кум Момо Милићевић и однијели баш његову најбољу. А тек шта нам се у Гацку десило??? Примили нас људи и то баш фино, то нас чашћавали, клали свињу и најљепши комад меса нам дали, а кад смо врцали дођу они и све – ау како ви то фино радите, шта то радите, ја јадна све показуј овако се отвара, овако се врца и све ја њима испричам и онда кад смо изврцали они нам око 50 кила меда погодили…        Кад каже једном тај човјек да су сви одустали и понуди нам да тај мед његова дјеца продају на путу испод куће. Напишу они таблу „мед“. Кад шта ти је … извадили они од нас и ми што смо им дали. Познали смо рамове који су били горе и били пуни, а сад изврцани и спуштени доле. Ето, то нам се у Чемерну десило. У Врби смо прошли још горе. Потровали су нам све. Око 70 кошница. Мајо, наш син, дошао из војске и пошли да обиђемо пчеле па да свратимо у Сливља да видимо ђеда и бабу. У Врби имамо шта виђет’. Одемо у милицију и милиција брже боље с нама код овог човјека. Ми му дали пчеле, упутили га како ће радити, а он је стално наваљивао да им даје шећер, како би имао меда и онда је он намамио пчеле, а била је велика суша. Био је напад на његове пчеле и он се наљутио и узео цијанид и сипао испред кошница. Вјерујте потровао нам је скоро 70 кошница. Милиција нам је наредила да скупимо мртву муву и пошаљемо на анализе у Загреб, гдје је и потврђено тровање“, са жаљењем констатује тета Радојка да свакаквог народа има, али и наглашава да су ово само ријетки ружни моменти у пчеларству те их помиње зарад младих пчелара. Но, брзо се и њој и Благоју врати осмијех на лице. Читав живот живе са пчелама и многе лијепе тренутке доживјели су пчелињаку и због пчелињака.

Док евоцирају успомене, причају нам да је једне године Благоје морао у Београд на операцију, а требињски пчелари показали су солидарност и помогли Радојки да превезе кошнице на Иваницу. Тада се десило нешто необично.

 „На Иваници смо истоварали, мислим да је било једно 4-5 момака који су нам помагали. То су данас све врсни пчелари. У једном тренутку отворила нам се једна кошница на камиону и они су сви побјегли. Знате како то изгледа кад пчела сукне из кошнице и сад што ти више чекаш милиони њих излазе. Како су они побјегли, ја сам, вјеруј ми, зграбила ону пчелу у наручје и пренијела је сама, све са наставком. Стотину пута су ти пчелари послије испричали колико сам била храбра да зграбим пчелу и пренесем је на мјесто“, сјећа се Радојка једне од бројних анегдота и одмах надовезује другу:

„А тек да вам испричам како сам се препала кад смо селили пчеле у Гацко?! Још ми се ноге тресу од страха. Била је то средина шездесетих година. Аута су била ријеткост. Нама Саво тамићем превозио пчеле и у Билећи каже да је уморан, да не може возити даље. Замоли он Благоја да вози тамић, а ја ћу фића док Саво мало одспава на задњем сједишту. Одмакао Благоје камионом. Кад сам ја била преко Корита наиђем на човјека који лежи на путу, у шареној кошуљи, к’о да га сад гледам, згурио се… Почеле ноге да ми се тресу од страха. Мислим Благоје га погазио. У том страху се нисам ни сјетила да будим Сава… И тако сам умирала од страха до Степена гдје ме је Блажо чекао да пијемо воде. Излазим из фића к’о без душе и кажем: „Блажо да ниси погазио човјека?“ Он ме гледа и пита: „Каквог човјека, Радојка, шта ти је?“ Ја и даље упорна. Испитујем је ли ишта видио на путу. Он тврди да није ништа. А тај је симулирао на путу да заустави ауто, да би га неко повезао. Замислите будале, тако да кажем, а ја мислила Блажо га погазио. И ја се престравила.

Слажу се, овај дјед и бака четворо унучади и прадјед и прабака малене Катје, да им је мед много ваљао за допуну кућног буџета. Поготово како су дјеца расла и школовала се.

„Било је више година да смо добијали доста меда, а мед се лако могао продати. Док су се неки вазда жалили и говорили нема, пропало…. ја право да ти кажем некако сам успијевао да их одржим и мало је која година била да сам био у минусу. Пчеларство није тежак посао, поготово за младог чојека, али треба увијек радити, обилазити их, пчеле воле да се пазе, водити рачуна кад треба прихранити, кад треба задимити….има посла, али није напоран, није тежак… Никад мед није остао непродан, а и не може се покварити. Било је година да је било више муштерија него меда, али шта да се ради. И прошле године смо рано продали па смо наше муштерије слали код Миливоја Ковачевића, јер знамо да му је добар мед. За све ове године у пчелињаку су нам помагали мој брат Ратко и снаха Дана, као и Радојкине сестре Мара и Драга са породицама. Лијепо смо се дружили све ове године. Не можемо им то никад заборавити“, изражава захвалност чика Благоје члановима уже и шире породице на свесрдној помоћи све ове године, нарочито кад је толико медило да су данима врцали мед.

Данас Тунгузи пазе преко стотину кошница. Благоје признаје да све мање иде у пчелињак и задиркује Радојку да је коначно постала командант, а она се брани ријечима да само помаже Мају и то ни мање ни више него само држи димилицу. Око усана им заигра широк осмијех на констатацију да је Мајо наставио традицију и онда отворе душу и опет углас кажу: „Страшно би нам било жао да није наставио. Поготово што је од малена радио с нама. Баш фино ради око њих. Задовољни смо. И Зорица је доста радила у пчелињаку док се није удала. Зорица је била страшни пчелар, али се посветила породици и послу. Били смо уигран тим. Радојка и ја бисмо вадили рамове у пчелињаку, Мајо гонио, а Зорица сама чистила и врцала. Драго нам је што и унучад воле пчеле. Воли и невјеста Анка. Треба то искрено рећи, да иако је алергична на ујед пчеле, а то некад зна бити јако опасно, ради све са Мајом. Дакле, традиција се наставља!“

Вароа за главобољу

Благоје Тунгуз се јако добро сјећа тренутка кад се појавила вароа, болест која пчеларима широм свијета задаје велику главобољу.

„Прво су почели да причају да се појавила нова уш, кажем нова, јер је и прије била нека уш око које је било великих проблема. Једва смо се некако спашавали кад кажу да је дошла нова уш. Не могу тачно да се сјетим, а све ми се чини у Требињској шуми да се појавила најприје и ја сам једну пчелу донио овдје, преко пута стана, да је посматрам и тада смо сазнали за вароу. Онда није било лијекова него се набављало. Први је лијек набавио Никола Кораћ звани Челац и ја ћу вам рећи да је послије низа година он спасио требињске пчеле. Мучио се и комбиновао све и свашта док је направио тај лијек и постао је богат на основу тога, али свака част. Нека је. Спасио је не само наше пчеле него и шире“.

Јаје за медовину

„Прије смо правили и медовину. То није никакав проблем направити него се изгубила навика код пчелара. Успе се меда и воде и мијеша се. У то се стави свјеже јаје под кором и ако вири горе јаје величине 2 марке то је у реду. Не смије ни мање ни више да вири. Ако више тоне рјеђи је, ако више извирује гушћи је и онда јачину по томе знаш и у зависности од тога додајеш мед или воду и оставиш да провре, и треба дуго да сазрене. Била је стара пјесма – „Траже му лијек од пола љета јагњета, а од девет љета шербета!“ Значи што старији – то бољи шербет и заиста му треба дуго времена да сазрије, да буде прави шербет, да жагри, али онда буде лијеп за попити иако зна и да опије“ – истиче Радојка Тунгуз.

Лијекови

Као и сви пчелари и Тунгузи имају пчеларски дневник у који уписују појединости везане са сваку кошницу понаособ. Међу корицама тог дневника нађе се и понеки лијек за пчеле. У пет и по деценија пчеларења испробали су и бројне фармацеутске лијекове, али и природне попут чесна, сурутке… и дошли до свог „савршеног“ лијека који желе несебично подијелити са свим пчеларима и читаоцима „Гласа Требиња“.

Лијек за пчеле

У велики суд усути пет литара 96% алкохола, пет литара дестиловане воде, а затим у то додати један килограм уситњеног листа суве жалфије и триста грама сувог вријеска. Држати седам до десет дана поклопљено па проциједити. Ово се додаје у топао/млак сируп по 0,5l до 1l на 50 литара сирупа и даје се пчелама три ноћи узастопно у рано прољеће.

И не само рецепт за јаке и здраве пчеле, Тунгузи имају и рецепт за здрав стомак.

Лијек за људе

Сјединити 300 грама меда, 30 капи прополиса и 30 дека поленовог праха. Држати у фрижидеру и јести свако јутро наташте и то обавезно пластичном кашиком. Послије једне туре треба направити паузу па опет направити другу туру.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/ Глас Требиња