ПЈЕВАМО ИЗ СРЦА И ДУШЕ: 15 година камерног хора „СВЕТИ РОМАН СЛАТКОПОЈАЦ“

„Уз благослов његовог преосвештенства владике Захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија и духовника Херцеговачке Грачанице о. Стевана Ковачевића дана 17/04. јула 2003. године одржана је прва проба октета са Црквине, новоформираног, младог по стажу, али искусног по духовности и привржености цркви и духовном појању. Дуго је трајало ишчекивање праве прилике и припремање ‘замке’ за Миодрага Миша Станисављевића, који је упадом у исту прихватио диригентску палицу над овом малом братијом. Кад се упустио у ове воде, морао је остати дослиједан и започети нешто што се граничи са утопијом, са лудим вјетрењачама, са немогућом мисијом. Да без партитура за мушки октет, од групице људи направи мушки хор који ће пјевати четверогласно, полифоно, који ће бити спреман да одговара на Светој литургији, свештенику, владики па можда и патријарху“, записао је љетописац октета Дражен Чучковић одмах по оснивању и прибиљежио да су први чланови октета били: духовник – о. Стеван Ковачевић, диригент – Миодраг Мишо Станисављевић, први тенори Ђоко Вуковићи пок. Мирко Јањић, други тенори Рајко Митровић, Дражен Чучковић и Драган Анђић, баритони Марко Ћоровић, Саво Милошевић и пок. Душан Шкундрић, басови Спасоје Гаџа и Небојша Милетић.

Петнаест година је од тада, а октет је прешао у камерни хор, јер им се придружила и једна дама – Милена Средановић, први тенор. Камерни хор сво вријеме дјелује под заштитом Светог Романа Слаткопојца, чије име и носи. Њихов одабир је превасходно духовна музика и учешће на Светим литургијама у Херцеговачкој Грачаници, која је и духовно упориште хора од првог дана.

У овај, мали, али вриједан живот, стало је много радости и љубави коју је свако понаособ уткао у свој принос Богу на службама. Заједништво које његују, увијек и изнова рађа плодовима љубави, коју појући на служби, приносе Богу истовремено дијелећи je једни с другима. Диригент Миодраг Мишо Станисављевић сматра да је у томе и кључ свега што их као заједницу чини посебном, а најсрећнији је што су, како рече, опстали све ове године.

Заједнички се присјећају почетака. С пијететом причају о члановима који су се упокојили, надају се да ће неки који су се заситили или они које су радне и породичне обавезе одвојили од проба, ускоро опет бити за пјевницом. У једном тренутку октет је умјесто осам имао шеснаест чланова па су, како сам диригент рече, били дупли октет и препушта ријеч Спасоју Гаџи, јер га сматра врло битном кариком у историји требињских хорова.

А Спасоје Гаџа препознатљивим басом додаје како је неколицина чланова хора који је дјеловао при Саборном храму, негдје средином 2000. године дошла на идеју да оснује један мањи хор, камерни те да пјевају четверогласно на Грачаници. По његовим ријечима добили су благослов од владике Григорија и старјешине цркве, окупили се и једно двије године пјевали без диригента. Било је то једногласно пјевање.

„Прво што смо требали да савладамо била је литургија, јер смо ми на првом мјесту духовни хор, али пјевамо и свјетовне пјесме. Најтеже нам је било савладати литургију, која ако је архијерејска, траје око сат и по непрекидног пјевања. Данас имамо велики опус. Пјевамо 86 свјетовних и 46 духовних пјесама“, подсјећа Спасоје Гаџа који је литургију почео да пјева давне 1957. године, јер му је отац био појац у Саборном храму.

Године су се низале као ниска бисера, а Спасоје је остао дослиједан патријархалном васпитању и увјерењу да је пјевање на литургији обавеза сваког хришћанина поготово православаца.

„Тужан сам што је 1960. године Требиње имало прави правцати мушки хор, а данас не можеш искупити пет мушкараца да пјевају у три хора. Памтим да нас је у мушком хору било четрдесетак. Као што памтим и седамдесете године прошлог вијека у Требињу, када је такође постојао црквени хор, а на пробе смо путовали у Дубровник. Ентузијазма нам није фалило, а диригент нам је био др Влатко Бердовић“, помало разочарано прича човјек који је свим члановима камерног хора „Свети Роман Слаткопојац“ преписао ноте за цијели репертоар, увезао их и укоричио.

Функцију предсједника хора обавља Марко Ћоровић, иначе баритон. Марко је од малих ногу, уз оца свештеника, појао духовну музику, а од 1988. године то и чини, званично, кроз хорове.

„Нема много заинтересованих који би пјевали духовну музику и они који дођу два пута, већ их трећи пут нема. Ми долазимо јер волимо. Сви пјевамо литургију и трудимо се да сви будемо на литургији. Нама је јако лијепо за пјевницом, мада морамо признати да ово није баш лако. Јер литургија траје и до сат и по, а ти се предајеш молитви. Потребна је велика концентрација, јер се пјева у четири гласа и да би се отпјевало како треба човјек мора бити предан. Нас то испуњава. Иако смо на почетку литургије сви напети и само мислимо да све прође како треба“, открива Марко који истовремено признаје да и он као и остали чланови хора, у зависности од амбијента и прилике воли запјевати и далматинске, и староградске, и клапе…

Милена Средановић је једина дама у октету. У хоровима пјева од гимназијских дана, али да се прикључи овој веселој екипи, одлучила је за Васкрс 2010. године. На литургији су је, како каже, очарали пјевањем да је инстиктивно прешла на мушку страну и придружила им се. Сазнајемо да јој је послије литургије пришао проф. Станисављевић и позвао је да им се придружи. Од тада не пропушта пробе.

„Улажем много напора, јер је мој глас оригинално сопран, а сад сам тенорина. Пјевам по нотама и усаглашавам се са мушким гласовима“, објашњава Милена колико напора улаже не само она, него сви чланови, како би постигли хармонију.

На питање како она успијева да се стопи са мушким гласовима, одговара: „Под број један је слух, под број два је искуство дугог хорског пјевања и под број три је испуњеност коју ми доноси пјевање. На почетку сам се плашила. Мислила сам да неће успјети да научим, јер ми је у претходним хоровима било много лакше. Имали смо музичку пратњу, оркестре, а и било нас је по 40, 80, 100 и све је то било мање комплексно него сад кад нас је осморо, кад се пјева четворогласно, а капела. Ипак, посебан је осјећај уз акустику и тишину у цркви. Није ми ништа тешко, јер сви пјевамо из срца и душе“, с видним задовољством прича ова бринета и већ јој се појављује осмијех на лицу, јер ријеч даје другом тенору Рајку Митровићу, који је очигледно задужен за сјајан штимунг у хору.

„Ми смо на првом мјесту пријатељи, а кад сте окружени пријатељима онда је лако пјевати. Молимо се Богу и то заједнички прослављамо. Сви ми овдје долазимо од срца и нама то нико не може покварити. Што се мене лично тиче, увијек сам расположен, и кад пјевам и кад не пјевам, и засмијавам их. Обично сам расположен“, наставља у ведрим тоновима Рајко и напомиње да велику помоћ имају од Спасоја Гаџе.

„Спасоје зна редослијед. На примјер ако Владика служи, ту је Спасоје који нам даје знак шта слиједи јер је он у томе неприкосновен. Или шта се пјева одређеним празницима. Врло је битно знати шта слиједи!“

Ђорђо Вуковић уз Милену Средановић и Љубишу Чучковића пјева првог тенора. Има дуг „хорски“ стаж, а на путовањима је задужен за репертоар у аутобусу. Док нам описује задовољство које је пронашао међу овом екипом, остали чланови те исте екипе углас причају како их је Ђоко, како га зову, приликом повратка са Хиландара, од Вишеграда до Требиња, предводио да „испјевају“ сваки град па чак и мање мјесто.

„Дешава се и да погријешимо, и то је људски, али наставимо, идемо даље, други пут ће бити боље. Сви примијетимо грешку. Грешка нама боде ухо јер је тишина у цркви. За све ове године у Грачаници се промијенио низ свештеника и са сваким смо дивно сарађивали. Били су то: игуман Данило, игуман Лазар, о. Стеван Ковачевић, о. Миленко Спремо, о. Драгиша Томић, о. Момо Пејичић…“, са дозом озбиљности Ђорђо Вуковић прави резиме претходних 15 година у камерном хору и потврђује Рајкове ријечи: „Бит свега је дружење и молитва“.

Тенори Љубиша Чучковић и Мирко Вулетић су се придружили хору 2010. године. И Љубо и Мирко нам причају о великој одговорности коју сваке недеље ујутро, осјећају сви чланови хора.

Љубиши осмијех титра лицем док се присјећа колико им је вјерника и туриста пришло за ових 15 година и честитало па чак и им се и придружило у пјевању. Мирко додаје да је пјевање на литургији велика одговорност и то не само према пријатељима са којима пјева већ и према мјесту у коме пјева, а то је црква као и према људима-вјерницима јер их доживљава као породицу која заједнички учествује у литургији.

Диригент Миодраг Мишо Станисављевић из прикрајка помно прати шта кажу чланови хора и тек на крају разговора се укључује и на првом мјесту подсјећа на људе, који су – нажалост, данас покојни, а који су приликом оснивања, те 2003. године чинили окосницу хора: Мирко Јањић, Душан Шкундрић, Миро Марић… те напомиње и оне који су оставили великог трага у хору, али су их животне обавезе на кратко одвојиле од хора: Игор Перинчић, Дражен Чучковић…

„Створили смо екипу и простор и тек онда се нашли пред озбиљним проблемом. Требало је набавити литературу. Зато је велика је ствар била имати Спасоја Гаџу као техничко лице у екипи. Лијепо пише, али што је најбитније разумије се у све то. Не постоји довољно литературе за мушке хорове, па је Божанствену литургију обрадио Миодраг Станисављевић, а ноте преписао и сложио Спасоје Гаџа. Онда је требало времена да се научи свака дионица. Обиман је то посао који изискује огромно стрпљење. Кад се све то средило и кад смо почели да пјевамо, појавило се одушевљење. У једном тренутку смо одлучили да направимо и репертоар за манифестације, од Дучићевих вечери поезије до Светосавске академије. Тако да у овом тренутку на репертоару имамо више од 130 пјесама“, с видним задовољством прича диригент Станисављевић и подсјећа да је хор имао бројне успјешне наступе у Републици Српској, Црној Гори, Србији, у Будимпешти и Сент Андреји, те два пута ишао на поклоничко путовање на Хиландар и манастир Студеницу.

Јелена Даниловић/Глас Требиња