Подјећање на НАТО напад на воз: Убиство с предумишљајем у Грделичкој клисури

БЕОГРАД │ Пилоти НАТО-а су прије 18 година пројектилима погодили међународни путнички воз на релацији Београд – Солун, у Грделичкој клисури, усмртивши најмање 55 људи. Мјесецима касније Велика Морава избацивала је на обалу, далеко низводно од моста, људска тијела.

Пилоти НАТО-а су прије 18 година, 12. априла, током бомбардовања Србије, пројектилима погодили међународни путнички воз на релацији Београд – Солун, у Грделичкој клисури, усмртивши најмање 55 људи.

Био је други дан Васкрса, понедјељак, кад је брзи воз број 393 из Ниша за Врање и Ристовац прошао кроз Грделицу.

Мало касније, у 11.39 часова, јака експлозија затресла је куће, изваљујући врата и прозоре из лежишта. Мјештани, засути комадима стакла, одмах су знали – НАТО је гађао мостове.

Иза посљедњих кућа, готово се укрштају жељезнички и аутомобилски мост преко Јужне Мораве, чијим би рушењем аутомобилски саобраћај према Македонији и Грчкој био знатно отежан, а жељезнички саобраћај потпуно одсјечен.

Прва ракета погодила је други од четири вагона и локомотиву, и прва кола гурнула напријед неких стотињак метара.

Десет секунди касније, други пројектил срушио је друмски мост. Трећа ракета пала је на трећи вагон, а четврта је још једном погодила друмски мост.

Према свједочењима очевидаца, вагони су горјели на мосту, а дијелови људских тијела разлетјели су се свуд наоколо, било их је и на гранама дрвећа. Људи су јаукали, неки су се извлачили кроз разбијене прозоре.

Први су на мјесто несреће стигли запослени из Дома здравља, полицајци из локалне станице, као и неки мјештани, а након 30 минута касније пристигле су и екипе ватрогасаца и Хитне помоћи из Лесковца.

Борба с ватром трајала је сат времена, али усијаним вагонима спасиоци нису могли да приђу још неколико часова послије тога.

На споменику постављеном уз жељезнички мост данас је уклесано 14 имена, уз напомену да нека тијела нису идентификована.

Према сјведочењу кондуктера воза број 393, у композицији је било педесетак особа, међу њима и дјеца. Бранимир Станијановић из Алексинца је тог 12. априла имао шест година. Мјесецима касније Велика Морава избацивала је на обалу, далеко низводно од моста, људска тијела.

Убиство цивила изазвало је контроверзне реакције у свијету, а тадашњи командант НАТО-а Весли Кларк изјавио је да је пилот „у посљедњем дијелу секунде схватио да на мост улази воз и није могао да заустави ракету“.

Њемачки „Франкфуртер рундшау“ 2000. године установио је да је видео-снимак који је НАТО емитовао био убрзан 4,7 пута како би лажирали брзину воза.

Истраживање листа показало је да је пилот имао 40 секунди, односно довољно времена да реагује, да је путнички воз могао бити уочен, а нови напад избјегнут.

СР Југословија је напад описала као злочин, а хуманитарне организације, међу којима и „Амнести интернешнел“, критиковале су напад и сматрале да је требало да се заустави када је воз био погођен, и да је друга бомба прекршила принцип пропорционалности, али за овај злочин нико никада није кажњен.

Истог дана, 12. априла, авиони НАТО-а на фабрику аутомобила „Застава“ у Крагујевцу сручили 15 пројектила, и тада је рањено 36 радника. Више радника рањено је и у нападу на крушевачку Топлану и Фабрику „14. октобар“.

Тог дана, авиони НАТО-а бомбардовали су рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, оштетивши том приликом у Панчеву и манастир Војловица – храм Светог архангела Гаврила из 14. вијека, задужбину Стефана Лазаревића.

Агенције