Португалски генерал шокирао Запад: Није било геноцида у Сребреници!

Португалски генерал, Карлос Мартинс Бранко, који се од 1994. до 1996. године, у вријеме ратних дејстава на територији бивше Југославије, налазио на стратешки важном положају замјеника шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ, у својим мемоарима “Рат на Балкану“ изнио је своја сазнања и о дешавањима на подручју Сребренице у јулу 1995. године.

Мартинс Бранко износи чињенице које су му са терена достављали компетентни обавјештајни органи и на основу ових доказа, са којима је упозната команда Посматрачке мисија УН у Загребу, сматра да нема сумње да се у Сребреници није догодио геноцид јер није постојао предумишљај.

Како истиче, Војска Републике Српске би, да постојала геноцидна намјера, затворила сребреничку енклаву тако да нико не би могао да побјегне. Уместо тога, наводи португалски генерал, нападом из два правца, са југоистока и истока, остављени су коридори за повлачење Бошњака према сјеверу и западу.

Бранко посебно наглашава да Војска Републике Српске не би испланирала превоз за седамнаест хиљада жена, дјеце и стараца, 12. и 13. јула, од којих су многи отишли на територију коју је контролисала такозвана Армија БиХ, али и у Србију гдје су провели неколико година као избјеглице.

Бранко не пориче да је као посљедица напада на Сребреницу било много мртвих. али додаје да ни послије двадесет година нико није успио да утврди тачан број страдалих. Подсјећа на хетерогеност узрока смрти; од борбених дејстава између Војске Републике Српске и припадника такозване Армије БиХ у бјекству којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника такозване Армије БиХ, до погубљења ратних заробљеника.

Што се тиче начина како је настала цифра од 8.000 несталих по првобитној процјени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину, аутор каже да је то постала чињеница коју је забрањено порицати још прије него што је била утврђена.

“Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3.000 лица који су били проглашени за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8.000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду коју су заступала главна средства масовног информисања“, наводи португалски генерал.

Сматра да нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића “Планирани хаос“, исказе локалног политичара Златка Дукића и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба, Хакије Мехољића.

Аутор се посебно зауставља на свједочанству тадашњег начелника генералштаба такозване Армије БиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић донио одлуку да се “отараси“ Сребренице, али уз извлачење највеће могуће политичке користи.

У наставку својих мемоара португалски генерал без устручавања истиче контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег мјесеца у Републици Српској Крајини, за вријеме и након напада хрватских оружаних снага на ову територију под заштитом УН – а.

“Догађаји у Сребреници не могу се, нити би се смјели изједначити са оним што се мјесец дана касније догодило у Крајини, гдје је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побјегло или му није пошло за руком да се склони, и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, дјеца, остарјели, сви без разлике били су предмет истих свирепости, и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована. Позната су и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију ‘Олуја‘. Догађаје у Крајини Хашки трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа“, закључује Мартинс Бранко у својим мемоарима „Рат на Балкану“.

Извор: РТРС/агенције