Порука Паола Kоеља за нову годину

paulocoelho
Пауло Коељо нас на крају године подсјећа да нико не може кренути унатраг, али сви можемо кренути унапријед …

А сутра, кад изађе сунце, све што требате рећи себи је:

О овој години ћу мислити као о првој години свог живота.

Погледаћу  све чланове породице, изненађено и узбуђено, сретан што су ту уз мене и што у тишини дијелимо оно о чему се толико прича, а тако мало разумијемо – љубав.

Проћи ћу крај просјака који ће ми затражити нешто новца. Можда ћу му га дати, а можда ћу само проћи поред њега мислећи како ће га потрошити на пиће. И док пролазим, чућу његове увреде и знат ћу да је то једноставно начин на који он комуницира са мном.

Проћу поред неког ко покушава уништити мост. Можда ћу га покушати спријечити, а можда ћу схватити да он то чини јер нема никог ко би га чекао на другој страни моста и да је ово само начин да избјегне усамљеност.

Гледаћу све и сваког око себе као да их видим први пут, посебно оне мале ствари на које сам се навикао, заборављајући магију која их окружује. Пијесак у пустињи, на примјер, који се помиче енергијом коју не разумијем, јер не могу видјети вјетар.

Умјесто да забиљежим ствари вјероватно нећу заборавити, у биљежници коју увијек носим записаћу пјесму. Чак и да никад нисам написао ниједну и чак и ако никад више не напишем ниједну, бар ћу знати да сам једном имао довољно храбрости да своје осјећаје преточим у ријечи.

Kад стигнем до малог села које тако добро познајем, ући ћу из другог смјера. Осмјехиват ћу се, а сељани ће говорити: “Мора да је бијесан што су рат и уништавање оставили пустош”.

Међутим, ја ћу се само смијешити, јер ми прија што знам да мисле како сам бијесан. Осмијех је мој начин да кажем: “Можете ми уништити тијело, али не и душу.”

Вечерас, прије него што кренем, провесћу мало времена сређујући гомилу ствари за коју никад нисам имао довољно стрпљења. И открит ћу да је ту и мали дио моје историје.

Сва писма, поруке, исјечци и рецепти ће кренути у свој живот и моћи ће ми испричати необичне приче – о прошлости и о будућности. О најразличитијим стварима на свијету, о свим цестама на које смо ишли, о свим уласцима и изласцима из мог живота.

Обући ћу кошуљу коју често носим и по први пут ћу обратити пажњу на то како је сашивена. Замислићу руке које су брале памук и ријеку у којој су нити рођене. Схватићу да су све те сад невидљиве ствари дио историје моје кошуље.

И све оне ствари на које сам навикао – као што су сандале које су, послије дуге употребе, постале продужетак мојих стопала, бит ће увијене у мистерију открића.

Пошто крећем у будућност, помагат ми огреботине на сандалама настале онда кад сам се саплитао у прошлости.

Нека све што ми рука такне, а очи виде и уста окусе буде другачије, а опет исто.

На тај начин, све те ствари ће престати бити мртва природа и, умјесто тога, објаснит ће ми зашто су ту тако дуго – откриће ми чудо поновног сусрета с емоцијама које су се углачале рутином.
Бука