Пратећи програм: ИЗЛОЖБА ПОЗОРИШНИХ ПЛАКАТА ЈОВАНА ТАРБУКА И МАРИЈЕ ЈЕВТИЋ

Већ другог дана Фестивала Фестивала у Требињу отпочео је и фестивалски пратећи програм, у оквиру кога је у галерији Културног центра отворена изложба под називом „Позоришни плакат“ чији су аутори двоје дизајнера – Јован Тарбук из Народног позоришта Београд и Марија Јевтић из Атељеа 212.

Др Милован Здравковић, театролог је навео да плакат припада примијењеној умјетности и да има умјетничку, информативну и документаристичку функцију.

„Плакат треба да на неки начин представи позориште, да прати идентитет позоришта, а све треба да зависи од тога каква је то институција – национална, градска, регионална, комедија, опера, мјузикл. Треба да представи позориште, позоришну представу и наравно, кроз све то треба да се представи и аутор. Та компатибилност је врло важна за плакат“, нагласио је Здравковић.

Осврћући се конкретно на плакате Јована Тарбука и Марије Јевтић, он каже да Тарбук „своју естетску форму усмерава ка апстрактном приказу“, док Јевтићева „иде ка фотографијама или фигурама уметника или ликова из представе“.

Он даље објашњава да се често дешава да аутори, у жељи да себе истакну, запостављају одреднице као што је визуелни идентитет позоришта, а у чему је, тврди даље, врло добро успио драматург Жељко Хубач.

Сам Хубач, који је такође говорио на отварању ове изложбе, осврнуо се подробније на рад и приступ изради плаката два поменута дизајнера који на различите начине шаљу поруку публици – да дођу да погледају представу.

„Ово је јако добар избор да и Јевтићка и Јован имају заједничку изложбу данас овде, јер су у питању два примера који нам показују како је могуће од плаката створити уметничко дело које провоцира, које тера публику да дође и погледа представу, с тим што је јако добро Милован приметио – да Јевтићка кроз фигире покушава да исприча причу и ту и тамо пристаје на једну врсту компромиса са комерцијалним ефектом, са једне стране, док је, са друге стране, Јован директнији, политичнији, конкретнији, он има неку потребу да се хрве са стварношћу. И заиста, ефекат плаката који њих двоје дају јесте ефекат да вама пажња стане, да ви то погледате, да вас заинтригира да дођете и погледате представу иза које стоји такав плакат“, казао је Хубач.

Он је напоменуо да Јеврићева плакатима „Мрешћење шарана“ или „Развојни пут Боре Шнајдера“ даје нарочито добар визуелни идентитет, док је Тарбук доста радио и на дизајну књига, многобројних логотипа за које је добијао и награде, па је чак био и плагиран од једне озбиљне маркетиншке куће.

Оба промотера изложбе су изразила нарочито задовољство што је управо Фестивал фестивала дао пажњу овом, како Хубач каже, “помало заборављеном сегменту визуелне уметности”, јер се помоћу плаката може увидјети и у којој мјери одређена позоришна средина функционише и како је функционисала у одређеном времену.

На тај је начин, како кажу, очигледан и живот Народног позоришта Београд, Атељеа 212, али и Југословенског драмског позоришта које има значајан визуелни идентитет кроз вријеме.

Хубач сматра да позоришни програм мора да буде „једна вредна књижица атрактивна у визуелном и садржајном смислу“, јер публика воли и да скупља те књижице, па се касније може вратити свом позоришном искуству, али се на тај начин стварају и неки мали позоришни музеји, што може бити и са позоришним плакатом…