Правда на чекању 25 година! Прво суђење за силовање Српкиња у Сарајеву

САРАЈЕВО | Пред Судом БиХ у Сарајеву почело је суђење припадницима тзв. Армије БиХ Елвиру Муминовићу, Самиру Кешмеру и Мирсаду Мензиловићу.

Оптужени су за вишеструко силовање, премлаћивање и злостављање српске дјевојчице. Ово је прво суђење за силовање Српкиња у том граду.

Са закашњењем од четврт вијека сарајевска балзамована истина, у судници доживљава реинкарнацију. Или бар њен минијатурни дио! У мају 1993. године у Ловћенској улици – тројица до зуба наоружаних муслиманских војника, против усамљене шеснаестогодишњакиње. „Херојски“ су је заробили, одвели у оближњи стамбени објекат, мучили, злостављали, премлаћивали, силовали. Бар тако наводи оптужница. Тортуру је преживјела. Но, невидљиви ожиљци – трајаће јој цијели живот.

– Њено душевно стање је посљедица преживљене трауме због сексуалног злостављања током рата, истакао је Веселин Печеница вјештак психијатар.

Посттрауматски стресни поремећај и смањење опште животне способности и до 30%, само су неки од трајних невидљивих ожиљака. Да свједочи способна је, но вјештаци сусрет са злостављачима, не препоручују. Хоће ли њихову препоруку Вијеће испоштовати требало би бити јасно већ на сљедећем рочишту заказаном за 11. април. Одбрана сарајевских „хероја“ кривицу негира. Главни им адут то што су већ једном суђени у истом овом објекту. И гле чуда – ослобођени!

– Сва тројица њих су 1993. године били ухапшени и вођен је поступак управо овдје у овом тадашњем војном суду и ослобођени су усљед недостатка доказа, каже Сенад Билић адвокат првооптуженог.

Слаби аргументи! Јер управо овдје, у ратном сарајевском „Аушвицу“ за Србе по чијем дворишту још багери трагају за српским костима, тада се „пресуђивало“ само Србима! И Српкињама попут силоване дјевојчице! Свједочанстава напретек.

„Први пут су ме силовали „Пипица“ и Самир Малајхоџић из Сарајева у јуну 1992. године. Њих двојица су ме силовала све вријеме док сам била у логору. Злостављало нас је двадесетак муслиманских војника, али њих неколико би одабрали по једну дјевојку коју су силовали.“ Цитат из свједочења жртве логора „Виктор Бубањ“.

Логор “Виктор Бубањ“ само је један од многобројних некажњених мучилишта за сарајевске Србе и Српкиње. Четврти спрат Централног затвора, дом „Младен Стојановић“, школа „Фрањо Клуз“, подруми код „Борсалина“, хотела „Балкан“, „ЖИШ“-а, станови у Мис Ирбиној – списак познатих приватних затвора и оних које су формирале тадашње сарајевске власти заустављен на броју 126.

И сваки од њих има своје свједочанство како су се сарајевски “браниоци“ бранили од српских дјевојчица, жена, или чак старица. Крици Српкиња одјекивали су Херцеговином, Централном Босном, Крајином, Посавином, Подрињем. Но ехо никако да стигне до оглувјелог сарајевског правосуђа. За неке, нажалост никада неће ни стићи. Своју голготу у гроб су већ однијеле.

Ратни и поратни сарајевски емисари, “хероји“ и “браниоци“ никако да се сјете силоване а потом убијене 9-огодишње Мирјане Драгичевић из Илијаша, њене вршњакиње и сапатнице из Оџака и иних силованих и убијених Српкиња. На њиховој муци и даље беспризорно граде култ “бранилаца“.

РТРС