Приказ књиге: АНЕГДОТЕ И ЦРТИЦЕ ИЗ ПОЗОРИШНОГ ЖИВОТА

Антички Грци су анегдотом називали дело које није објављено, већ потиче из усмене традиције, касније се тиме означавао нештампани рукопис или део рукописа. У време Римљана, под појмом анегдоте се подразумева непозната, тајна историја из приватног живота познатијих људи. Позната је књига у којој византијски историчар Прокопије описује скандале на двору цара Јустинијана (527-565). Под анегдотом се подразумева занимљива прича о некој историјској личности. Она је кратка, доживљај необичан, са духовитом поентом. Приповедање је најчешће објективизирано, са наглашавањем битних момената за дати друштвени тренутак. У анегдоти су подвучене основне одлике јунаковог лика, а ситуација је оштро оцртана.

Анегдота је касније постала и књижевна врста. Она је кратка књижевна форма, која садржи истините или измишљене приче о догађају из живота познате личности, живуће или историјске, односно причу из живота одређене средине или друштвене групе. Анегдота има хумористички призвук, али може да садржи и дидактичке елементе. Карактеристичка црта ове врсте је изражајан крај и присуство неочекиване поенте. Анегдоте могу бити фрагменти из већих књижевних дела, на пример успомена, писама и биографија. У средњем веку су представљале део приче.

Све ово је имао у виду Милован Здравковић, припремајући, а потом и публикујући своју књигу која је већ у наслову добила одређујућу одредницу – да су у питању анегдоте из позоришног живота. Познавајући Здравковића, његову професионалну опредељеност и везаност за позориште (пре свега рад у Народном позоришту у Београду), овај избор је био очекиван и логичан. Још прецизније – у питању су анегдоте из позоришног живота код Срба, односно из времена настанка Српског народног позоришта у Новом Саду, а потом и оснивања Народног позоришта у Београду. Већина анегдота односи се значи на крај 19. века и потом на цео 20. век. Има и помена у уводном тексту глумаца још у рукопису светог Саве, у 11. веку, па надаље кроз средњи век, али то су најчешће само трагови, а не и истинске анегдоте. Мада је књига обимна (270 страница), није свеобухватна, али је грађа разноврсна и занимљива.

Свестан комплексности грађе, приређивач се определио да је повеже и предочи у тематским блоковима, који поштују и одређену хронологију, али им је, пре свега, важна управо та тематска сродност. Тако да су анегдоте и цртице из позоришног живота код Срба (а не само у Србији, већ и у Војводини, док још није била део Србије, али и другде где су српски глумци гостовали и играли своје представе) распоређене у 20 поглавља.

У првом су патриотско-родољубиве анегдоте. У другом оне које третирају однос према власти и владарима. Потом оне које сведоче о утицају политике на позориште. Следеће се баве односом према великим уметницима. На крају су, наравно, кафанске анегдоте. Највећи број ових анегдота је, логично, посвећен глумцима (поменућу само Чича Илију Станојевића, Добрицу Милутиновића, Љубинку Бобић, Љубишу Јовановића, Миливоја Живановића, Рашу Плаовића, као и Љубу Тадића, Зорана Радмиловића, Стеву Жигона) , али се у њима појављују и управници позоришта (Јоаким Вујић, Јован Ђорђевић, Милан Ђоковић), писци, пре свега драмски (Бора Станковић, Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Стеван Сремац), неки државници (кнежеви и краљеви), председник Тито и други политичари.

Уз свако поглавље иде увод, а анегдоте су повезане и коментарима које Здравковић пише, имајући у виду и могућност коришћења ове књиге као грађе за историју српског позоришта. Јавност је одувек била заинтересована за приватни живот глумаца. Медији су препуни информација о томе. Али ова књижевна форма је ипак више од тих дневних информација и инстистирања на скандалу, она је покушај да се приватни живот укључи, ако не равноправно, онда барем са уважавањем у друштвену историју, у овом случају историју нашег позоришта.

Зоран ЂЕРИЋ