Протагониста вечери АЛЕКСАНДАР БОШКОВИЋ: ПОНОСНИ НА ЈОШ ЈЕДНО ИСКУСТВО

Јубиларни 60. Фестивал фестивала у Требињу почео је синоћ. Прилику да први заиграју имали су средњошколци из Даниловграда- чланови аматерског позоришта НВУ „ЕгоКулт“ и Гимназије „Петар први Петровић Његош“. Уз статисте и глумце, на позорници је причу о њиховој свакодневници, проблемима о којима се ћути, а не би требало, изнијело 40 ученика даниловградске Гимназије. И премда су отворили овогодишњи фестивал, успјели су да се отргну треми и дају најбоље од себе. Енергија, својствена младости, била је њихов адут, а мотив да је неопходно подићи глас против предрасуда и маргинализације друштва, водиља да се тај ехо чује. Чули су га на 47. Фестивалу драмских аматера Црне Горе у Бијелом Пољу, гдје је представа проглашена за најбољу. А да су реакције публике разлог више за задовољство и након играња у Требињу, заједничко одушевљење пренио нам је онај, који је према оцјени жирија публике имао ту част да буде проглашен за најбољег глумца прве фестивалске вечери.

Млади Александар Бошковић, са навршених 19 година, каже да награду није очекивао, истичући да то не би било захвално због остатка екипе.

– Не могу да кажем да ми не прија, али искрено, нити сам се надао нити очекивао награду. Изненађен сам и хвала онима који сматрају да је награда требала да припадне мени.

   

Представа говори о тешкој проблематици савременог друштва, а ликове које тумачите блиски су вашој генерацији. Да ли је, у неку руку, била изазов?

– Не могу рећи да је била изазов зато што је комплетна идеја представе била да прикаже нешто из тинејџерског угла. Дакле, ми који смо играли, као и Бојана Шолаја која је написала текст, покушали смо да прикажемо нешто са чим се сусрећемо сваког дана, што је неизбјежно пред нашим очима. Зато сматрам да није било нешто тешко за радити и приказати публици. Једноставно, то је била пројекција наших живота.

У представи тумачиш седамнаестогодишњег момка који живи без родитеља, одраста у дому за незбринуту дјецу. Како је било радити и градити твој лик, како си доживио његову причу и потребу да не ћути?

Ми смо радили велики дио са онима који су имали улогу режисера у представи, професорицом психологије Анђелом Новаковић и професором књижевности Мирославом Минићем, што нам је пуно помогло. Наш задатак је био да сопствене животе пројектујемо како бисмо успјели да дамо неки наш доживљај свега тога. Бојана Шолаја је написала текст који је у неку руку костур за све што се десило касније тј. било је потребно да се погледамо у огледало како бисмо видјели себе као лика кога тумачимо. То нам је било неопходно да избјегнемо оно што смо ми заправо у нашим животима, те да на тај начин лакше изнесемо проблематику која нас мучи, дакле да дамо свој глас. Рад са професорима то нам је много олакшао.

Да ли је ово твоја прва позоришна улога?

Јесте. Вјероватно ћу имати још по коју епизодну, ако одлучим и даље да се овим бавим аматерски. Немам планова да останем у свијету глуме професионално.

Који су онда твоји планови, с обзирам да имаш 19 година?

Уписао сам Факултет техничких наука у Новом Саду и то је оно чиме желим да се бавим. Глума је пријатно искуство, нешто што бих увијек могао повремено да радим. Волим позориште, али само као хоби.

Кратко сте и први пут у Требињу, јесте ли успјели да стекнете неки утисак о нашем граду и Фестивалу фестивала?

Лијепо вам је овдје. Обрадовале су нас реакције публике. Можемо бити задовољни шта год да се деси до краја фестивала. Искуство више за све нас, због чега можемо да будемо само поносни.