Протагониста вечери: АЛЕКСАНДАР САША СТОШИЋ: ИЗАЗОВ ЈЕ ИГРАТИ ЖЕНУ

У препуној позоришној сали Културног центра, љубитељи позоришта синоћ су се, како знају и умију, сналазили за мјесто, не желећи да пропусте комад који је на Фестивалу драмских аматера Србије у Кули побрао скоро саме најзначајније награде. Слутећи, дакле, да ће и пето фестивалско вече испунити очекивања. И било је тако, посебно, вјерујемо, на радост глумаца, који су се наново окупили да живе позориште.

Позоришним комадом „Кокошка“, Николаја Кољаде, у адаптацији и режији Павла Јозића, уигран ансамбл из Смедеревске Паланке, на комичан начин, приказао је трагичну спознају једне глумице, неријетко и самог глумачког позива, да је сањано почесто недостижно. Уопште, усудом неостварености на професионалном пољу, често се, у борби против малограђанштине, догоди, да на крају у њу и западамо.

Увјерљиво је то на сцени донио глумац Александар Саша Стошић, тумачећи лик Але Ивановне. Не изненађује да је жири публике, како су објаснили по уручивању награде, по први пут од почетка фестивала био једногласан. Протагониста вечери, Саша Стошић, искрено нам је рекао да му награда прија.

– Радује ме што смо дошли у Требиње. Када смо прије неколико мјесеци почели да радимо представу, нисмо ни очекивали да ћемо посјећивати фестивале. Радили смо репертоарску представу. Ипак, негдје у току рада, договорили смо се да би представа можда и могла да живи неки фестивалски живот. Тако смо ишли на фестивал у Лозницу, у Кулу и, ево нас у Требињу. А што се тиче награде, оне су увијек добродошле и својеврсно су признање негдје са стране, не само у вашем граду него било гдје друго, да то што радите има неку вриједност. Бићу искрен, мени пријају. Нарочито, јер је свима нама награда што имамо овај диван ансамбл и људе, који су се послије неколико година вратили у позориште. Конкретно, ја сам паузирао десетак година, тако да је нама награда и то, што смо окупили неке талентоване, прије свега, младе људе, жељне рада, који озбиљно схватају раде овај посао, без обзира што је ријеч о аматеризму.

Вечерас смо вас гледали у улози жене. Јесте ли и раније имали прилику да играте женски лик и да ли је то својеврстан изазов?

– Тако је, као да сте наслутили. Играо сам женски лик прије неких двадесетак година, Султану у представи „Зла жена“ по мотивима Јована Стерије Поповића. Могу рећи да ми је то, у односу на мог друга из представе Дејана Глигоријевића, била олакшавајућа околност. Већ на првим читајућим, касније и сценским пробама, било ми је много лакше радити на улози. Али, у сваком случају, није лако играти женски лик, ни носити тај костим. Е сад, кад говоримо о Али, суштински, она је једна промашена глумица, која је сањала Москву и Петроград, а завршила у провинцијском позоришту. Али што би се она разликовала од неког мушког глумца. Значи, има исти проблем какав га има и мушкарац и ја ту не видим неку велику разлику.

Да ли сте и раније долазили на Фестивал фестивала у Требињу?

– Не, мени је ово први пут да сам овдје и много ми је драго због тога. Глумом се бавим двадесет и двије године, са том, десетогодишњом паузом. Ишао сам у Кулу, а у Требиње, ево сада, први пут. И баш због доласка у Требиње, свима нама је још значајније што смо се у току рада на представи одлучили да идемо на фестивале и стигли на овај ваш.

На Регионалном фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули, ова представа је побрала, чини се, све могуће награде: прво мјесто и златну плакету, награде за најбољу режију, сценографију, епизодну и најбољу главну улогу, која је припала вама. Имате ли нека очекивања од Фестивала фестивала?

– Не желим да говорим унапријед. Не волим о томе да говорим и не размишљам о томе. Ако се догоди, догодиће се. Оно што је свима нама најважније је да ми имамо један сјајан ансамбл. Драгоцјеним сматрамо прилику да у нашој малој средини, како рече наш редитељ,  лијечимо позориште. Након свих награда, заиста вјерујем да имамо екипу која може да направи неке праве ствари. Ово је наш нови почетак!