Протагониста вечери ЈОВАНА ПЕТРОВИЋ: УЛОГА МЕ УЗЕЛА ПОД СВОЈЕ!

Претпосљедње вече 60. Фестивала фестивала дефинитивно је вече за памћење! Физички иза нас, али унутар душе остао је утисак кога се није лако отргнути. Прича о урушавању свих система вриједности у Србији током деведесетих и послије, о разарању породице, одрастању у условима пуним бруталности, какво не би смјело да искуси ниједно дијете. Нажалост, судбину дјевојчице Милице искусили су многи.

Приказ њеног одрастања и трагедије са којом се прерано суочила, маестрално је на позоришној сцени Културног центра приказала Јована Петровић. У публици емоције напрегнуте као струне, али сузе су ипак потекле.  Доживјели смо, свако на свој начин, приличан „дежа ви“, ударац посред груди! Исплакали смо појединачно по неку личну драму. Што због саме свијести шта су нам на овим просторима донијеле и однијеле деведесете године прошлог вијека, што због чињенице да трагедија никад не долази сама и по страни не оставља ни оне најневиније.

Жири публике одлучио је да награду за најбољег међу најбољима уручи управо Јовани, која себе није штедјела. Ово признање заслужено јој је припало, а било би неправедно када не бисмо рекли да су сви били одлични. Награђено је то бурним аплаузима, овацијама, позивима на бис! Свака част на изузетној представи! Имали смо осјећај да гледамо професионалне глумце!

И док смо чекали Јовану, од силине емоција смишљали смо одакле да почнемо с питањима. Њен ведар осмијех и очи пуне суза, саме су нам одговориле:

Емоције раде и код нас, „возе нас“ и даље.  Драго ми је да је емоција, што би се рекло „прешла рампу“, да је допрла до публике. Пресрећна сам што смо оставили овако снажан утисак. С једне стране, криво ми је што смо расплакали људе, а с друге ми је драго да су успјели да препознају емоцију коју смо имали и поруку коју смо послали.

Оно што је веома битно је да та емоција и даље постоји, јер представа говори о кварним и тешким временима под чијим налетом се, нажалост, осјећај за моралне вриједности и потреба за љубављу и сигурношћу породице изгубила када је превладало зло?

Тако је управо како сте рекли – та кварна и тешка времена су утицала на дјетињство једне дјевојчице Милице и њеног најбољег друга Банета, а њихово одрастање претворили у ноћну мору, тако да је ову представу немогуће одрадити без емоција. Када би мањкало емоција и публика би то осјетила и то онда не би било то.

Ви сте се толико унијели у овај лик и предали улози. Сузе нису изостале вечерас, а морам да нагласим да сте дјеловали као професионалци!

Хвала вам најљепше, то ми је заиста велики комплимент. У праву сте, улога ме заиста понијела и узела под своје. Јако ми је драго што чујем од публике и од вас да је то заиста било добро и да сам успјела да дочарам лик једне несрећне дјевојчице која има само 15 година и која је само жељела да буде срећна.

Тренутак у представи, када Милица сазнаје да јој је отац коначно дошао и када треба да донесе нимало једноставну одлуку, након свега што је претрпјела и ипак се опредјељује за живот у дому, дакле бира опцију која је много тежа, доста говори о томе колико је она преко ноћи сазрела и схватила да долазак њеног оца више и није толико важан?

Да, то је тренутак када Милици умире мајка, а мало прије тога је моменат када Милица схвата да „драги тата“ никада више неће бити ту, када схвата да је све изгубила и да је заправо то „драги тата“ био само вапај у помоћ да се он врати и све буде као раније. Да њена мама буде она Марина која је била некада, те да то поново буде једна срећна и складна породица. Међутим, када се све то не деси, када она остане без мајке и брата Филипа, схвата да ту више нема мјеста ни за њеног оца, који и до тада није ни био ту.

Колико је на вас утицала ова улога и колико је већ дуго изводите?

Представу изводимо од маја. Вјеровали или не спремили смо је за 15 проба! Имали смо изгледа срећу да се поклопила енергија људи који је играју и некако смо сви били као један. Мене је улога заиста доста погодила, колико лично, толико, можда и највише када се унесем у лик Милице и замислим да сам ја стварно та дјевојчица и да се све то мени дешава.

Имате 25 година а савршено сте дочарали лик једне петнаестогодишње дјевојчице. Да ли се дуго аматерски бавите глумом и шта вам је било најтеже приликом рада на овој улози?

Прије свега, хвала вам. Глумом се бавим девет година, почела сам 2008.године. Можда и јесте једна од најтежих ствари у тумачењу ове улоге била играти дјевојчицу која је заправо десет година млађа од мене. Од почетка сам се питала да ли ћу успјети у томе, хоћу ли бити довољно дјетињаста и имам ли ту способност да себе претворим у тог дјевојчурка?

И успјели сте, свака част! Ово је први пут да учествујете на Фестивалу фестивала и како смо чули, нарочито сте прижељкивали долазак у Требиње?

Да, пресрећни смо, не могу да вам опишем количину среће, буквално не скидамо осмијех са лица откад смо дошли у Требиње. Чекамо овај фестивал јако дуго, ја конкретно неких шест година. Некако сматрамо, као што и сам назив каже – Фестивал фестивала, да је ово највеће достигнуће у аматеризму и од самог почетка смо тежили и стремили томе. Мени је сада срце као кућа, остала бих овдје да могу заувијек!

С обзиром да сте толико чекали, рећи ћу вам да сте прва дама овогодишњег фестивала која је понијела награду за протагонисту вечери. Заслужено вам је припала. У то име, надамо се новом сусрету и да ћете и даље уживати у глуми, и премда аматерски, вечерас сте и ви, али и цијели ансамбл дјеловали као професионалци!

Хвала вам од срца! Наставићемо овако да радимо и даље, са пуно љубави. Искрено се надам да ћемо се још који пут видјети овдје, на овој предивној сцени и у предивном Требињу!