Протагониста вечери САЊА ЋИРОВИЋ: ТРЕБИЊЕ КАО ГЛУМАЧКА САТИСФАКЦИЈА

Друге вечери Фестивала фестивала гледали смо представу Бјелопољског позоришта, ансамбла често и радо виђеног у Требињу. Донијели су нам комад „Мировна мисија“, побједничку и вишеструко награђену представу овогодишњег Фестивала драмских аматера Црне Горе. Да су им толике награде заслужено припале, увјерили смо се и сами. Аплаузи, а на крају и позиви на бис, говорили су довољно. Колико се енергије Требиња и Бијелог Поља поклапају, видјело се на лицима, како глумаца, тако и публике. Емоције су „фрцале“ позоришном салом Културног центра.

За протагонисту вечери, жири публике одабрао је Сању Ћировић за улогу Добринке, типичне црногорске мајке, коју је ова глумица дочарала, и више него аутентично. Препознале су се, сигурни смо, многе мајке које су синоћ гледале представу, а смијале се, вјерујемо, угледавши себе у појединим сценским приказима. Видјевши Сањино узбуђење због награде која јој је уручена, али и благе нервозе што јој тражимо који минут више за разговор, одлучили смо да ову глумицу поздравимо њеним репликама „Куку мене сад“ или „Благош мајци удом“! И, како то у духу праве Црногорке бива, добро смо се заједно смијали.

-Баш, благош мене сад! Зар не може неко други да вам да изјаву, потпуно сам ван себе! Не знам шта бих вам рекла, осим да сам пресрећна због свега вечерас! И представе и награде. Ни сањала нисам да ћу је добити! Ево, покушаћу да се мало саберем, па да ако успијем да вам помогнем да саставите шта треба и како ваља!

Онда, да останемо још мало код ваше улоге. Како је било играти лик Добринке и како сте је доживјели?

-Лик Добринке је типичан приказ мајке у Црној Гори, са свим емоцијама и реакцијама које испољава на одређене ситуације. Мислим да су се многе мајке препознале у овој жени. Код нас у Црној Гори јесу сигурно, а могуће и да су у Херцеговини. Можда не баш ове модерне мајке, али оне старије су се негдје сигурно пронашле. Ја нисам мајка, али сам улогу покушала да градим, присјећајући се моје мајке и начина на који се она односила према мени и брату. Кад све саберем, мислим да сам погодила.

Погодили сте, рекли бисмо, чим је жири публике одабрао управо вас за протагонисту вечери.

-Трудила сам се, вјерујте. У толико више што нисам остварена као мајка, драже ми је, а нарочито што имам дјецу од брата, којима сам максимално посвећена. Могуће је да је и то допринијело да улогу изнесем како се од мене очекивало. То је она, теткина љубав, која, могу вам рећи, није мања од мајчинске. Не знам колика је мајчинска, али добро знам колика је теткина! И имала је удјела у грађењу овог лика.

Узбуђење што сте добили награду не кријете. Евидентно је да вам много значи?

-Веома! Посебно, што је ово моја прва, лично мени, додијељена награда у Требињу. Два пута сам учествовала са побједничким представама на Фестивалу фестивала, 2010. године са комадом „Један дан са фамилијом Киш“ и 2012. са представом „Галеб“. Освојили смо једном и награду за колективну игру. Тако да сам прилично емотивна у овом тренутку, узбуђена и збуњена, што можете да примијетите. Није нам први пут да смо овдје, али смо сваки наредни, изнова одушевљени! Прво дочеком, а онда и свим осталим што прати овај фестивал.

Ако већ причамо о наградама и о томе колико вас чине срећним, можете ли издвојити неку, вама нарочито значајну?

-Веома ме обрадовала награда са нашег фестивала у Црној Гори, управо за лик Добринке, главну епизодну женску улогу. Најзначајнијом, ипак бих издвојила награду за глумицу вечери, из марта ове године у Петровцу на Млави, са фестивала „Гулини дани“. Ево, ове године по други пут награда за глумицу вечери. Мом изненађењу и срећи нема краја!

Колико дуго се аматерски бавите глумом и како је било сарађивати са редитељем Слободаном Маруновићем?

-У позоришту сам од 1999. године, а 2000. сам играла своју прву представу. Све вријеме сам дио ове екипе. Прошле године смо радили копродукцију са позориштем из Берана и играло је нас петоро из Бијелог Поља. Радује ме сарадња и са другим позориштима, мада је мени прелијепо када радим са својим људима, екипом коју добро познајем. Што се тиче сарадње са господином Маруновићем, она је увијек одлична. Ово је четврти или пети пут да радимо заједно на представи.

Фестивал фестивала и Требиње сте до сада добро упознали. Какве утиске носите одавде?

-Послије Новог Сада, Требиње је најљепши град у коме сам била, на простору бивше Југославије! Мали град са толико тога дивног у себи. Ми, код нас у Црној Гори, немамо ни пола, ма немамо ни десети дио, онога што Требиње нуди. И због тога ми је ова награда посебно важна. Увијек се овдје радо враћам. Подијелићу са вама и ово. Наиме, моје колега Пеђа Вукојевић и ја, размишљали смо се, да ли да уопште играмо у представи, јер је ансамбл подмлађен. Мислили смо да све препустимо новим снагама. А онда смо, један дан сјели и запитали се – a шта ако представа побиједи и оде у Требиње, а ми не одемо, јер нисмо дио екипе? Тада смо схватили да желимо да играмо. Искрена сам кад вам кажем да нам је Требиње била главна сатисфакција. И ето, испунило нам се! Надам се новим представама и поновним доласцима у ваш диван град!