Aktuelno

Protagonista večeri VESNA ĐURIĆ: NIJE BILO LAKO ZAVOLJETI SOLANŽ

I posljednje festivalske večeri pozorište je odzvanjalo aplauzima, ovacijama i pozivima na bis. Ne samo zato što su nam se predstavili domaćini, Gradsko pozorište Trebinje, već i zbog toga što su se i ove godine potrudili da opravdaju očekivanja. Troje glumaca, naši, Darko, Vesna i Jefimija, već dobro nam poznati zaljubljenici u pozorište, i sinoć su tu ljubav srčano prikazali.

Poznavajući ih, znamo da im nije bilo jednostavno igrati likove tako teških karaktera, pokvarenih i zlih, sa kojima u stvarnom životu nemaju dodirnih tačaka. Iako glumci amateri, moramo im priznati da su još jedan u nizu glumačkih izazova odradili profesionalno.

Žiri publike odlučio se da od tročlanog ansambla za protagonistu večeri odabere glumicu Vesnu Đurić. Premda je nagradu za protagonistu do sada dobila više puta, kako nam je priznala, ova joj mnogo znači, iz razloga što se susrela sa pozorišnim komadom, drugačijim od svega što je radila do sada. A evo i zbog čega:

– Iako mi obično, za svaku predstavu koju radimo, kažemo da je nešto drugačije, ostajem pri tome da je ovaj komad dokaz da nam samo nebo može biti granica. Zato što iznova pokušavamo da nadmašimo sebe u svakom smislu i donesemo nešto novo. Što se tiče, konkretno, ove predstave, radili smo je sa zadovoljstvom. Bilo je naporno, neću kriti. Tekst je težak, tri su glumca na sceni, imali smo mnogo toga da odradimo, da zapamtimo, nadogradimo, ali je izazov samim tim veći. I mislim da je to u glumačkom smislu, zaista, jedan dobar zadatak s kojim se glumci rado uhvate u koštac. Sada je, naravno, pitanje koliko smo u tome uspjeli. Nadam se da je publika uživala.

Rekli bismo da si se i te kako dobro snašla, što je, kako smo vidjeli, žiri publike prepoznao, zbog čega ti je pripala nagrada za protagonistu večeri.

– Najprije, želim da zahvalim na nagradi. Svaka prija i moje je zadovoljstvo što je žiri publike prepoznao posao koji sam odradila. Mada, na prvom mjestu, želim da zahvalim mojim kolegama i partnerima na sceni, jer bez njih ni ja ne bih mogla ništa uraditi. Tako da ovu nagradu posvećujem nama trojema. Od srca želim da zahvalim i publici što su cijelo vrijeme gledali predstavu, kao i podršci koju su nam pružili gromoglasnim aplauzima. Nadam se da će predstava tek sada da živi i da se nadograđuje, da ćemo putovati i družiti se još više, sticati nova iskustva i, možda, dobiti inspiraciju za neki novi projekat.

U prilog tome, da na nagradi duguješ kolegama sa scene, da podsjetimo da ste ovom predstavom, na festivalu FEDRA, osvojili nagradu za kolektivnu igru.

– Da, što dokazuje da mi jedni bez drugih teško da možemo iznijeti sve ovo do kraja. FEDRA je festival na kojem smo mi, tako da se izrazim, na domaćem terenu. Godinama učestvujemo i redovno osvojimo mnogo nagrada. I ovaj put smo bili nominovani u šest kategorija, ali smo se vratili kući sa jednom, nama i te kako vrijednom nagradom. Prosto, ne možemo im svake godine „pokupiti“ sve nagrade, treba nešto ostaviti i drugima, a ne samo da u Trebinje ode njih pregršt. Šalu na stranu, ovo je predstava koja tek treba da živi. Nadam se da su ova dva festivala tek početak njenog pozorišnog života.

S tim u vezi, da li već imate najavljena gostovanja?

– Imamo, i to je, zapravo, najveća nagrada svima u ansamblu. Odmah nakon FEDRE stigli su nam pozivi za gostovanja u Srbiji, na festivalima. Raduje nas tih desetak poziva za ovako kratko vrijeme, jer smatram da su gostovanja misija i cilj ove predstave.

I ranije si na Festivalu festivala dobijala nagradu za protagonistu večeri. Lijepa je prilika da kažemo da si prošle godine dobila i Zlatnu masku za najbolju žensku ulogu u predstavi „Pisac porodične istorije“.

– Da, prošle godine sam prvi put dobila Zlatnu masku i to je san svakog amaterskog glumca koji učestvuje na Festivalu festivala! Samo kad pogledate glumce iz Srbije, koliko selekcija moraju da prođu, svima je san da dođu u Trebinje. Mi imamo sreću što smo domaćini i učestvujemo svake godine, ali to je nama dvostruko veća odgovornost i iznova se trudimo da opravdamo tu svoju poziciju. Što se mojih nagrada tiče, nije lijepo reći da sam se navikla, ali bilo ih je dosta i svaka je dobrodošla. Pa ipak, ne stavljam ih u prvi plan kad se počne raditi predstava. Mislim da sam se oprobala u svim žanrovima i da sam nagrade dobijala i za glavnu i epizodnu ulogu. Najveća mi je, ipak, kada uspijemo da nam predstava živi, što od srca želim „Slugama“!

Kako je bilo raditi lik Solanž, odnosno, koliko je trebalo „napora“ da ovakav karakter zavoliš da bi ulogu vjerodostojno iznijela?

– Svakom glumcu uvijek je izazov kada radi nešto što je potpuna suprotnost od njega samog. Pogotovo u ovoj predstavi, gdje, uslovno rečeno, postoji zamka likova – tako su obični, a tako zli. Jako je teško naći način da svoj lik zavoliš, ako on u principu nije dobar. I to je nama glumcima bilo i najteže, naći neko unutrašnje opravdanje da zavolimo i opravdamo ono što tvoj lik radi. Biću iskrena i reći da sam već na čitalačkim probama uspjela naći neki ključ kako da iznesem ulogu, koja mi je bila krupan zalogaj. Da me ne shvatite pogrešno, sreća je da imamo dosta glumačkog iskustva, s obzirom na tolike predstave koje su iza nas. Vjerovatno se ni naš reditelj ne bi uključio u ovaj proces, ni prihvatio ovakav projekat, da nije mislio da ima dobru podjelu. Činjenica je da uvijek možemo imati bolja ili lošija igranja, ovakve ili onakve trenutke, ali predstavu igramo s ljubavlju. Čim krenu prvi taktovi, ja sam već u liku Solanž i, iskreno, volim što sam radila na predstavi, ma kako se ona dalje razvijala!