Ранко Слијепчевић: Ми смо били луди за музиком, данас владају паре

Ranko-Sljepcevic-1068x700

Ранка Слијепчевића љубитељи музике сигурно памте по хитовима које је писао и компоновао за многе певаче бивше Југославије, а они млађи, који га можда не знају по имену, сигурно радо слушају хитове које је писао овај кантаутор. Са Ранком смо разговарили у Новом Саду, где је већ 25 година, иако је 2 пута одлазио у Београд, и живео тамо неко време. Родом је из Требиња, где је и настала његова прва група, са другарима из гимназије, када је Ранко имао 15 година.

Kад год је Ранко одлазио у Београд, нека носталгија и новосадски шарм, враћали би га назад. Ово се најбоље види у његовој песми Београд – Нови Сад, а данас када погледа уназад, Ранко каже да су ова 2 града неупоредива.

– У Србији тешко да било шта може да се пореди са Београдом. Тамо је живот много бржи, и многа врата се лакше отварају. Ипак, ја сам био и остао заљубљен у Нови Сад, у неке људе у њему, и због тога сам се увек и враћао. На неки начин, у престоници сам увек туговао за Новим Садом – присећа се Ранко.

Владимир Савчић Чоби, био је једна од највећих звезда у тадашњој Југославији, певач легендарне групе Про Арте, а већињу његових песама, написао је и компоновао управо Ранко. Сарадњу са великим звездама, наставио је и са младим уметницима коју су популарни данас попут Сергеја Ћетковића, Жељка Васића, ОK бенда, Гоце Тржан, Саше Kовачевића, Душана Свилара и многих других. Једна од најдражих Ранкових песама и великог хита је песма Само моја коју изводи Жељко Васић, а за Сашу Kовачевића, Ранко је написао и компоновао песме Орнамент, Kоме да верујем и многе друге.

Новосађани се Ранка сећају из култног клуба Дрезвеј, где су се окупљали доктори, адвокати, и угледни Новосађани. Ово је било место где се окупљала интелектуална елита Новог Сада, а 1998. године Ранко је објавио и албум Песме из Дрезвеја. Тада није свако могао да дође до студија, да сними песму и зове себе певачем.

Данас је пак све много другачије. Једина добра музичка емисија према Ранку је Три боје звука, а за популарне хитове и певаче попут Аделе, каже да нису ни близу квалитету какав су имали песме пре 20 година. Однос између композитора и певача је потпуно другачији, и како Ранко каже сви би желели да буду оно што нису.

– Данашњи певачи хоће да буду и текстописци и композитори и продуценти и аранжери. И на крају и успеју све то, али зато нам је музика таква каква јесте. Нема ни једног хита насталог у протеклих 20 година који још живи. Нема ни издефинисаног укуса. Све се измешало. Неко данас слуша народњаке, сутра реге, за 2 дана рок. Побркале су се ствари – каже Ранко.

Ранко Слијепчевић аутор је романа Хамлет од Трибуније који је повезан са Новим Садом и његовим сећањима на родни град, Требиње. Он иза себе има 12 кантауторских албума, неколико књига поезије, а музиком се бави на најискренији начин. За себе каже да није бизнисмен, и да му је веома жао што се данас млади баве музиком због пара.

– Ми смо били луди за музиком. Свирали смо цело лето да бисмо купили гитару и научили нешто ново. А данас сви хоће да певају, али само из једног разлога, а то је зарада – закључује Ранко.

Lufitika.rs