Okrugli sto05

Жељко Хубач, водитељ разговора

Годинама уназад присуствујемо ситуацији у којој је појединац небитан у односу на колектив с једне стране, а с друге стране је вријеме у коме су  права жене, појединца, стављена у први план. Гледали смо представу у којој је жена у породици употребљена као средство. Редитељски поступак је сведен махом на дуо сцене у којима је у првом плану јасан, врло чврст, хладан однос према људским емоцијама, посао је изнад емоције, али испод површине бујају страсти, жеље и емоције. У тренутку кад искрена емоција пробије на сцену долази плес, емотивни излив. Драматизација је савршена, поетски запреден језик који кад се изговара или чита ужива се у тој мелодији. Глумци су маестрално савладали тај језик с једне стране, а с друге - постоји перманентна потреба за неком емотивном кастрацијом, која се посебно види код Хасанагине мајке, која му неке ствари саопштава не гледајући га у очи, него у публику. Редитељи стално инсистирају на два сценска простора, неке врсте паралелизма између једног и другог сценског простора који су ликовно обједињени само у два тренутка: видању рана и кад Хасанага прилази том простору у некој емотивној фурији. Okrugli sto03

Јесенко Музаферија, редитељ

Сцена са младим плесачем је уведена и да би се нагласила емоција. Представа је сведена на сиже народне баладе коју Алија Исаковић прати у својој драматизацији. Одлучили смо се за „Хасанагиницу“ да би дали свој допринос виђењу народне баладе из угла једне нове генерације. Настојали смо да не журимо на сцени. Просто, тако нам је одговарало, да  би како треба изговорали лијеп језик који нам је даривао Алија Исаковић у драматизацији, а радњу што пријемчивије пренијели публици. Спорост, можда, и смета публици али је нама одговарала. Са овогодишњом представом нисмо имали намјеру да будемо блистави, имали смо сасвим друге намјере.

Фаик Салихбеговић, глумац

Емоције постоје у представи, али су сакривене. За Бега Пинторовића, лик кога играм, битан је статус, оно што он јесте, није битно колико воли сестру, а он је заиста воли. Okrugli sto14

Емина Карамехић, глумица

Да није било сустезања емоције у представи - не би дошло до заплета. Зато играм лицем према публици. Мислим да је емоција оно најважније што треба да савладамо. Мој лик је увео заплет у представу.

Милован Здравковић, театролог

Представа је рађена по клишеу античке драме. Код античке драме важна је катарза и емоција, што је театар из Високог показао. Цивилизација је требало да доживи катарзу од античке драме и Хомера, али се поставља питање да ли је довољно схваћена емоција која нам је преношена. Отворило се питање како да емоцију претворимо у разум, али не хладан, већ креативно рационалан. Okrugli sto11

Драгана Копривица, редитељ

Ову баладу треба сагледати са неколико канона класичне грчке трагедије.  Први је сукоб јединке наспрам колектива,  а други значајан моменат, који је требало још више изнијансирати, је став „без кривице крив“. То је прича око које се креће судбина Хасанагинице и која показује да ово дјело има свевремену вриједност. Мислим да је одлука жирија публике „у бобу тачна“, али говори да је, на неки начин, ипак споредни лик протагониста вечери, а главни лик, по коме је насловљен читав пројекат, није добио ову награду. Овога пута у питању је „зла коб“  што је наступила одређена смјена генерација, па су главне улоге морале бити додијељене младим људима који обећавају, али нису били на нивоу тако трагичних ликова на којима су се огледали највећи бардови позоришта. Сам капацитет позоришта  из Високог је, у старту, ускратио капацитет представе која је дјеловала, помало, дилетантски и довела ме у ситуацију да трагедију одгледам  потпуно мирно. Треба честитати ансамблу на напору, али се дошло у старосни раскорак који је расклимао читаву композицију, па сам кључне трагичне сцене посматрао  мирно. Питао сам се хоће ли се нешто догодити до краја представе, али, по мени, ништа се није десило. Савјетујем младе глумце да не гледају у публику када глуме. Уз поштовање свим напорима ансамбла, овога пута им се није посрећило из много разлога и проблема са којима се сусрећу аматери. Требају настојати да сљедеће године дођу са зрелијим младим људима. Потписивање колективне режије је показало колико је ансамбл био у муци да се снађе и одради посао, очигледно, без икакве подршке друштвене заједнице. Okrugli sto17

Трајче Кацаров, драматург

У Македонији се не одржавају више округли столови, а зашто смо дошли до тога - неко треба да истражи. Ако ћемо се извињавати на разговорима послије представе, уколико се она критикује, не треба да постоје. Кад прочитамо да је режија колективна знамо одмах на чему смо, јер кад неко потпише режију, тај има и одговорност. Сад се не може никоме приговорити, а најмање глумцима. Они су били на задатку, а поставља се питање ко им је дао задатак – колективна режија? У античкој сцени и треба да се гледа у публику.  Антички мизансцен дозвољава да се тако обраћа публици и да је колективна режија, али се мора знати како представа почиње и завршава. Грешка је била у почетку, а највећа на крају, јер је увијек збирни завршетак ефикасан и доноси нешто што оправдава представу. Позориште је да се покаже, а ми смо вечерас били у ситуацији да нам неко нешто каже. Представу могу да класификујем као научнофантастичну, јер ниједна жена у нашој стварности више не крије емоцију, а ниједан брат неће убити жену да би спасио породицу. Глумци нису имали емоције, јер они то не доживљавају. Нема то везе са младошћу, него са стварношћу. Они са дистанце гледају на односе у Хасанагиници, „ове глумце не васпитавају бабе, они су из обданишта“ и зато не могу неке моралне принципе донијети на сцену како су то неки хтјели доживјети. Највећа грешка је колективна режија, није направила сценску фигуралну композiцију, поготово на крају и почетку комада.

Момир Бркић, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала

Играо сам прије тридестак година у Симовићевој „ Хасанагиници“. Ту је било много шта животније него овдје, али је и тада било дијелова гдје се говорило публици. И тада је награду добио споредни лик, кога сам играо, што се догодило и вечерас.

Зоран Ђерић, театролог

Трагедије се ријетко играју, а ни професионални ансамбли не успијевају увијек да их на прави начин представе публици. Можда је највећи проблем био у генерацијској разноликости глумаца и незрелости, да би могли да изнесу тако велике улоге, као што је Хасанагиница. За похвалу је чињеница да су се прихватили овако захтјевног текста, а посебно ако знамо да су имали једну другу намјеру, прије свега, да одрже омаж и одају пошту. У том смислу  представа има поруку, обојену емотивним набојем.

Д.Ч.

(Фото: Јован Видаковић)