Разговори о представи „ВОЂА“

Okrugli Sto_02

Жељко Хубач, водитељ разговора

Сатира у театру је увијек доводила до кабареа. Не сјећам се да сам често гледао успјешно извођење Домановића, јер постоји проблематика како сатиру уобличити кроз позориште. Допао ми се почетак, који је говорна радња и оставио је утисак због изговарања сценског текста. Глумци из Врања су се опредијелили  за три мање-више различита жанра. Постоји жанровски синкретизам кроз који су пропустили три приче. Одајем им признање, јер нисам дуго видио да се на тако ироничан начин употребљава једна пјесма која је обиљежје једне епохе. Краљевић Марко је жанровски најкоегзистентији и то је добар пут за пропуштање сатире кроз елементе свакодневнице. Од самог почетка неколико добрих „штосова“ имају комички ефекат. Жанровски синкретизам ми је дјеловао врло ефектно. Ово је нека врста групног театра, али смо видјели драмску карактеризацију лика, која је била јача у првој причи. Карактеризација се у другом дијелу занемарује и има елемената драмског патоса. Глумци су успјели избјећи замку у другом дијелу приче, и оно што је било патетичних тонова добро је завшрено добром пјесмом. Интеракције публике са представом је била изузетна.

Okrugli Sto_03

Бојан Јовановић, режисер представе

Кренули смо од онога што нам је понудио Радоје Домановић и одлучили се за одређене сегменте приповијетке, који су нам одговарали. Дописали смо ствари које су везане за савремено доба. Кроз разговор смо долазили до рјешења. Представа се зове „Вођа“, јер се кренуло од те приповијетке. Послије извјесног времена – поставило се питање чиме још из Домановићевих дијела да обогатимо представу.  На радионицама смо ишчитавали  Домановића и разматрали шта би још могло да уђе у представу. Наметало се да се три приче могу повезати у једну цјелину. Одлучили смо се да то буду: Данга, Вођа и Марко Краљевић. Желио сам да нико од младих глумаца не добије превише простора у представи, него да сви добију подједнако.

Okrugli Sto_05

Божидар Зечевић, драматург

Дуго нисам видио актуелнију и радоснију прославу заједнице у српском позоришту. Ово је изванредан позоришни чин који уједињује неке од класичних тема и  елемената позоришта као медија. Успоставља директну  везу са класичним предантичким мимом, народним позориштем које је ушло у умјетност. Антички мим је у подлози ове представе и он је на самом почетку показао да ће се касније развити жанрови у којима је претјеривање главна особина. Карикатура дозвољава претјеривање и имали смо прилику у вечерашњој представи да видимо да карикатура функционише и кад претјерује , чини се, више него што би требало. Умјетност тражи мјеру и тада се види ко је умјетник, а ко се игра на ивици политичке агитације, односно исмијавањем мана зајединице. Најстарији позоришни жанр нисам видио на сцени до вечерас, то је била актуелизација најважнијих особина позоришта,  без обзира колико, понекад, знају бити и претјеривање. Ово јесте и претјеривање, али претјеривање које се може допустити и које се не тумачи сувише трагично. Током представе, углавном, је надвладала мјера у карикатурном, агитационом односу према стварности. Мислим да је то квалитет аматера из Врања. Јако су добро комуницирали са публиком, што је квалитет народног позоришта, који се провлачи од антике до данас. Представа је била и актуелан друштвени чин, играрија аматера из Врања са данас врло озбиљним стварима. Имали су довољно снаге да опомену кажу  позоришним језиком. Види се техника анимације, кратка форма која има обрт.

Okrugli Sto_06

Зоран Ђерић, театролог

Ово је била драматизација Домановићевог дјела. Најзанимљивији сегмент у представи је тамо гдје је било највише драматизације, у трећем дијелу гдје се појављује „Марко Краљевић по други пут међу Србима“ . У том дијелу је драматизација најслободнија и показује инвентивност ансамбла из Врања. Треба похвалити радионички рад и труд актера на сцени, који су дали све од себе, можда, некад, и више него што је требало. Понекад прегласни и превише агресивни. Представа има крај послије дијела када се пјева сонг из „Косе“ и ту се могла завршити, а наставак је потпуно друга прича. Имамо два дијела представе који могу функциионисати самостално. Они су забавни захваљујући прије свега Домановићу. Могу се препознати и други елементи  попут мима, који сјајном тексту дају допадљивост код публике.

Милован Здравковић, театролог

Глумци из Врања су спојили антички ритуал  и школско позориште, што је функционисало. Храброст  је да се улази опуштено у „шкакљиве“ теме, као што су то урадили аматери из Врања. Честитам на храбрости и полетности.

Okrugli Sto_13

Раде Михајловић, глумац аматер из Смедеревске Паланке

Честитам аматерима из Врања. Били дивни и хвала им на ономе што су показали вечерас у Требињу.

Драган Копривица, редитељ

Ово је за мене најбоља представа до сада на Фестивалу. Једна од највећих вриједности овог драмског спектакла је што су се редитељ и глумци разумјели и није било никакве баријере. Нису могли избјећи замор материјала, који се накратко осјетио у преласку са приче на причу. Ансамбл је сјајан, нису били досадни ни у једном моменту од почетка до краја. Показали су да се може без празног хода и да се може стално држати пажња публике.

Okrugli Sto_16

Слободан Маруновић, глумац Црногорског народног позоришта

Млади људи из Врања имају потребу да путем театра нешто поруче. Руше и савремене и прошле митове. Говорна вјежба на почекту изгледа као да гледате и слушате најбољу класу са неке академије: разумљиво и артистички доведено до говорне радње. У позоришном чину је искоментарисано вријеме, простор, сукоб генерација. Глумци са југа Србије су покренули нешто пред публиком, што треба да има резултат, а публика је савршено реаговала на њихове поруке.

Д.Ч.

Фото: Јован Видаковић