Разговори послије представе „О ЋУТАЊУ И ДРУГИМ ИМИТАЦИЈАМА СРЕЋЕ“

Жељко Хубач, водитељ разговора

Документаристичко позориште увијек је посљедица  с једне стране гњева, а с друге стране немогуће мисије – позориштем промијенити свијет или указати на проблеме. То је у оваквом позоришту јако значајно, а тај порив избија из сваког сегмента таквог позоришног чина.  Постоје многе замке „документарног“ позоришта, али и неки поетски тренуци и дубоко емотивни изливи, којих је било у представи младих из Даниловграда. То су сегменти који ову позоришну форму гурају према катарзичним моментима, а који чине позориште умјетношћу. Овај позоришни чин има двије равни – документаристичку, односно транспоновање живота у позориште, која је вриједна похвале и озбиљан је подухват. Друга је раван позоришног чина, глумачка игра, редитељски поступак, ликовност итд,  која је била ослоњена на колективну режију. Било је на тренутке проблема у импостацији гласа, чујност је била на нивоу сцене јако добра, али у неким тренуцима није пребацивала. Млади глумци су били природни, посебно у монолозима, који су, у суштини, добар простор да се преглуми и крене у неку патетику. Глума је била јако прирођена са пуно емоције, што је највећи умјетнички квалитет представе младих из Даниловграда.

Бојана Шолаја, аутор текста и редитељ представе

Ова представа није настала оног момента кад сам почела да пишем сценарио, или кад смо почели радити – него оног момента када је свако од нас младих људи примијетио неке проблеме и покушао на неки начин да их ријеши. Зато ова представа нема свој крај. Публика је главни лик, јер ће она одлучити да ли ће се рјешавати проблеми који смо препознали или ће и даље ћутати и „имитирати срећу“. Желимо да људима који виде представу промијенимо мишљење о стварима које се дешавају и надам се да смо у томе успјели. Сматрамо да позориште има моћ да дотакне људе који гледају представу, настојали смо да публика заиста постане главни лик овог остварења.

Мирослав Минић, редитељ представе

Гимназијалци су кренули у тај пројекат, аутор текста је ученица трећег разреда гимназије, што је, вјероватно, преседан да ученица напише такав текст. Процес рада је веома значајан,  чак 47 младих људи остају послије школе, раде и нико се не буни. Они цијело љето долазе и вјежбају. Мислим да су се кроз ову представу сви млади глумци мијењали, као и нас троје које потписујемо режију и то је најважније. Ми смо жељели да клупа у парку буде мјесто гдје ће се смјењивати сва радња, да нема значајнијих костима и сценографије, већ да све буде осјећај и емоције младих глумаца, а не преглумљавање.

Александар Бошковић и Лука Шћекић, глумци

Свака улога и читава текст је пројекција онога што мислимо да треба да се мијења у нашем друштву. У улогама нам је помогла професорица Анђела Новаковић помогла да схватимо ликове које глумимо дубље, јер смо требали замислити живот нашег лика и схватити зашто се понаша на такав начин, а са насиљем смо се сретали, пошто га има свугдје.

Милован Здравковић, театролог

У принципу сам против документаристичког позоришта, јер се често пута то претвори у политиканство или памфлет. Искреност, ентузијазам, емоција младих из Црне Горе је изазвала катарзу у публици. Умјетност дјелује подсвјесно и глумци из Даниловграда су сигурно негдје промјенили некога. Захвалан што су ми мало вратитли вјеру да документаристичко позориште може да буде умјетничко, а не памфлет. Честитам им.

Драган Копривица, редитељ

Млади глумци су показали набој и капацитет и поручујем им да се не растају. Требају покушати да направе драмско језгро, да буду заједно и ансамбл који ће трајати годинама. Већ су направили ансамбл и порука је да остану „уцијело“. Надам се да су глумци свјесни на како велики фестивал су дошли, јер се у Требињу појављују представе које су често боље од професионалних представа екс Југославије. Поручујем младим људима да се не занесу, јер су се представили у лијепом свјетлу и показали негдје истину да апсолутни аматери више воле даске које живот значе од професионалних глумаца. Немојте дозволите да се „узвијездите“, него будите свјесни да сте лијепи млади почетници, а реакција публике нека вам буде стимуланс да будете још бољи. У редитељском погледу ми се допао дио пред крај, кад излази један протагониста, па затим други, трећи, четврти…и сви једни друге заглушују и сви причају своју причу. То је крик изгубљених, и ту је суштина представе: нема контакта, фид бека са другом страном.

Горан Булајић, редитељ

Представа из Црне Горе доноси трагалачку, експерименталну причу, без жеље да нешто опонаша, да буде спектакуларна, што је на мене оставило изузетан утисак. Питање ангажмана у драми је широка тема, а млади из Даниловграда су са изграђеним ставом испричали своју причу, а искреношћу и једноставношћу убиједили гледаоце у катарзичну причу. Врло су талентовани и образовани и ово је пут борбе за артикулисан позоришни став. Они су колективно одбранили своју причу, чак и у моментима кад нису били гласовно артикулисани, али се по тијелима видјело да су у причи.

Момир Бркић, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала

Из приче младих из Црне Горе се виде да наш израз, наша ријеч и умјетност може нешто промијенити. Поука је „Аска и Вук“. То је видљиво и код глумаца из Даниловграда. Умјетност може више него што мислимо.

Слободан Радовић, редитељ

Ова ансамбл представа средњошколаца је успјела и млади људи су врло спретно пратили текст своје колегинице Шолаје. Показана су три тока сценске реализације. Један су сјенке које су у склопу представе и подржавају драмску радњу. Други је дијалошко дешавање на сцени, све почиње и завршава се на клупи, а гдје се проблеми врло јасно рефлектују. Трећи ток су монолози који су истовремено зауставили и сценску радњу. Та три специфична сценска развојна тока су добро урађена и од почетка до краја имају узлазну линији. У монолозима се некада чинило да је нешто неразумљиво у говору, а проблематика је доста смирено изношена. То смирење је, можда, и добро да личности у моменту сучељавања са проблемима их мирније рјешавају. Представа је младалачка са пуно полета. Добро је што се овако млади анасамбл бави таквом социјалном проглематиком и показује да, можда, и постоји могућност да пронађу рјешење. Истовремено су оставили могућност свима да одговоре на питања „гдје?“, „шта?“ и „како?“.