Разговори послије представе „ПOСЉЕДЊА ПОРОДИЦА“


Жељко Хубач, водитељ разговора

Ово је представа која дирекно рефлектује на данашњицу, а ријеч је о кохерентном позоришном комаду у коме се на један артифицијелнији начин односимо према свакодневници. Кључ представе је у драмском тексту. Аутор је овај комад дефинисао као савремену комедију. Савремена или црна комедија је покушај да се жанровски детерминише неки уплив свакодневнице у позоришни живот и да се позориштем утиче на свакодневни живот, што питкије функционише као комедија, али је тај смијех опор и њиме сугеришемо да у безизлазности у којој се налазимо, можемо наћи неку врсту релаксације. То се пласира као нека врста црне комедије како би се лакше „прогутало“. Крајеви „миришу“ на неку врсту Бекетеовске ситуације. У комаду је низ асоцијација који издвојени могу да дјелују као памфлетски знаци, али кад се склопе у цјелину – својом упорношћу и паметним распоредом постају дио функционалне цјелине у драматуршком смислу. У остварењу је доста драмске акције која држи пажњу, динамична је, сценски потентна. То је посљедица једног, прије свега, драмског предлошка, коме се не може оспорити вишеслојност.

Вахид Дураковић, редитељ представе

Између текста и поставке је прошло вријеме, па је било и нових редитељских рјешења у односу на основни текст, која су окренула представу у другом правцу. Искључено је десетак страница текста. Мислим да је кључ да аутори остану досљедни позиву. Није више битно колико ћемо друге промијенити, битно је да се ми не промијенимо и не постанемо дио банализованог друштва. Жанровски је представа игра између комедије и трагедије. Најбитније нам је да свака сцена има радњу, темпо, да то функционише као цјелина, са слојевима и асоцијацијама присутним у тексту.

Суад Велагић, глумац

Кад сам добио текст на читање, свидјело ми се. Прво ме привукла слојевитост представе и њено функционисање на више нивоа. Лик кога тумачим глумцу дозвољава да се разигра на сцени. Има дозу духовитости и увијек га публика лијепо прихвати.

Драган Копривица, редитељ

Видјели смо веома уигран, озбиљан драмски ансамбл у коме се види искуство и синергија међу члановима ансамбла. Свидио ми се текст и мислим да су се писац и редитељ добро надопуњавали, нису сметали један другом. У драмском тексту сам препознао питање Достојевског: „Куда иде руско друштво, ако се породица распада?“, али и реченицу Ђузе Стоиљковића: „Волим и ја позориште, али не у својој кући!„ Писац је ситуирао једног глумца у породицу који је показао да, ако се глуми на погрешном мјесту, то са собом носи детонатор у друштву које може погрешно да протумачи ову глуму и позове државу на спас породице коју је, у ствари, она уништила. Много више ми се свиђа први дио представе, а у другом дијелу сам очекивао катарзу коју нисам доживио. Аутор је избацио, по мени, веома важну улогу социјалне раднице, која је требала да се појављује до краја овог позоришног остварења. Волио бих да је аутор врати у више наврата до краја представа, јер би дошло до усијања на сцени на крају, до показивања апсурда колико социјални радник у својој погрешној улози може да уништи породицу која је на ивици самоуништења. Такође, требало је појачати и улогу полицајца. Секвенце о свемиру су, можда, помало успориле и смекшале радњу драме. Очекивао сам да ћу доживјети ерупцију на крају, с обзиром како су аматери из Бугојна фуриозно почели, али, све у свему, једно квалитетно остварење. Чула се и дивна дикција, култура језика и говора.

Милован Здравковић, театролог

Ово је врло савремена позоришна представа. Просто је немогуће жанровски дефинисати, има комедије, породичне, социјалне драме… Надреални простор у представи је симболика која је убачена али оправдава свој пут. Насиље је нека врста наметнутог насиља које је донијело друштво. Представа је, заиста, успјешна. Сваки час је награђивана аплаузима, а ако се допада публици – то је онда највиши степен.

Зоран Ђерић, драматург

Аматери из Бугојна имају драмски потенцијал, који иде према различитим жанровима. Режисер је пошао од једне идеје али га је сцена одвукла у другом правцу. Има неколико занимљиви редитељских и сценских рјешења, као и одличних драматурских потеза који су показали глумачке могућности, али и потенцијал текста који нуди могућност глумачке креације. Ликови су доста јасно назначени и глумци су их могли досљедно на сцени показати. Представа је успјела, не само по пријему код публике, него и по заокружености, она је испричала причу.

Горан Булајић, редитељ

Позориште из Бугојна је направило коректан и заокружен сценски и сваки други захват. У драматуршком смислу, то је кад имате грудву снијега која се котрља и претвара у лавину у систему односа значења. Ликови су знакови, аутор није дубље улазио у психологију, већ представа драматуршки функционише на принципу параболе. То је врло вјешто и артикулисано вођено, иако ми је на крају недостајала екплозија апсурда, коју сам, негдје, очекивао.