Ристо Чичковић: Ко је пловио, бар се три пута покајао – МОРЕ ПЛАВО, БИЈЕЛО И KРВАВО

Причу о човјеку о коме ћу данас да вам пишем, дјелимично сам чуо прије неколико дана, прије би се рекло да сам моја сазнања годинама допуњавао о добро познатом морском вуку, Ристу Чичковићу, Бобанцу са Шћенице. Била би то читава књига за све ове силне године нашег сусретања, а за Риста сјећања на догађаје који су се редали и зарезивали у борама лица у животу овог морепловца, читавих 40 година.

Ристо Чичковић, Бобанац са Шћенице на свој први прекоокеански пут у Атлантској пловидби укрцао се далеке 1976. године. Редале су се године, редали се бродови, а наши сусрети од голобрадог момчића до шездесеттрогодишњака били су најмање једном годишње. Када би Ристо „вијач“ откачио долазио би на заслужене годишње паузе по пар мјесеци. Сваки долазак био би испуњен новим причама и новим догађајима.

Када смо разговарали прије десетак дана на Шћеници Бобанској, припремајући ову причу замолио сам Риста да ми не говори о још једном укрцавању, још једном „вијачу“. Ово његово обећање чуо сам бар дестак пута ових протеклих година. Насмијао се на моју опаску и констатацију и опет се са својом причом затворио у свом зачараном и овисном кругу, живота скоро сваког морепловца:

„Тако ти је море, роде мој, кад те једном узме не пушта те више. Једном угазиш у бијелу млијечну пјену и постанеш вјечно одојче овисно о том бијелом сланом млијеку, као од мајке рођене“.

„Само још један вијач, а можда и два, и доста, би било“. Насмијао се и додао. „Данас постоје компаније које не ограничавају здравствено добре, искусне морепловце с годинама. Слава Св. Николи и Св. Василији добро се осјећам и након толико година на послу који радим осјећам се корисно и поуздано са људима који ми укажу повјерење.

Мој пут прије 40 година пошао је са палубе, као занатлије механичара и до данашњег дана само сам од чистача горе на палуби сишао у труп и постао и остао добар, поуздан и тражен механичар у макињи. Првих петнаест година пловио сам у Атлантској, а од деведесетих отишао сам на странце, претежно италијанске компаније, па и Њемачке.Пресабирао сам и вјерујем да сам опслуживао на преко 100 бродова и мислим да не постоји веће луке на ово земаљској кугли у коју нисам сидрио. Када би моје путеве надовезивао, сигурно сам прешао преко 50 пута, пут око свијета.

Када би се присјећао свих тих дешавања била би то велика написана књига, а када би три ствари морао сажети у три реченице оне би свакако биле наук као свето писмо неким новим морепловцима и печалбарима, које желим да доведем у дилему прије такве одлуке:

Када ти Бог да могућност да видиш двије ствари у животу, онда ти је дао могућност да поредиш једну наспрам друге. Када сам на тој другој страни све видио и сагледао схватио сам да је узалудно људско трагање за великим стварима, туђим. Човјек се треба знати радовати малим стварима својим, које га чине срећним. Да нисам ишао не би ни знао да у мојој Шћеници свако свитање ме здрави, као да ме прољепшава. Ја сам као млад живио у материјалној илузији за западним зарадама. Тражења среће у заради и грађењима кућа сам провео пола живота.

Запад је болестан, нездрав… Запад је одумро од свих финих вриједности као што су: породица, комшије, родбина, завичај, село и слично…

Данас кад међу својим најближим причам ову причу потрошачког запада од нација и људи који су сретни кад ждеру. Насупрот нама који смо срећни да чекамо плодове да сазру. Они су заборавили да се радују свим оним лијепим стварима којима се ми радујемо.“

Ристо Чичковић има брата Радослава, који је исто тако преко 30 година печалбар у Швајцарској. Мало кад прође година да се браћа не сретну, а последњих година ти сусрети су, о правилу, на Шћеници код мајке Гоје. Радослав је одгојио дјецу у Швајцарској. Када се сретну, та друга генерација буде скоро изгубљена и слуђена комичним расправама са стрицом Ристом. Ристо ми прича да су били прољетос и тај разговор са братићем Божом који је рођен у Швајцарској је текао овако: „поцијепај пасош и да купимо десетак крава, те да живимо нормални живот на нашој Шћеници. Мало сам карикирао моју причу Божу који је дјеловао збуњено, али ту има и истине. Радиш од јутра до сутра, плати разна осигурања , огромне кредите за кућу или стан и за здраву храну и побољшање здравља извојиш трећину плате, е онда је моја чиста рачуница. Од 10 крава 3.000 КМ је пристојна плата зарађена на Шћеници. А свој си на своме… А гдје ти је здравље, задовољство и срећа…?!

Сад хоћу нешто друго да нагласим, наставља Ристо, „чини ми се да код нашег васколиког народа Српског постоји једно изграђено мишљење које је потпуно погрешно и кобно за наш народ, а то је: Иди синко у бијели свијет и свуда ти је боље но ође… Катастрофална грешка која је многе коштала живота.

Све моје тврдње поткрепљујем чињеницама. Ово није произвољно нагађање. Да ли зна неко колико је за 150 година отишло, Срба, у бијели свијет и није имало новца за повратну карту. Скоро свака породица има једног сродника који се искрцао у Америку, али отад му се губи сваки траг. Лично сам 80-те године нашао у Чилеу, сасвим случајно преко агента брода, рођака ђедовог, Ристу Чичковића. То му је био први сусрет, послије 50 година, са својим сродником. Он је отишо у печалбу 1926. године, оженио Шпањолку, створио дјецу и живот провео у изнајмљеном стану, оскудно и сиромашно. Кад сам му ја након 50 година отворио врата и рекао ко сам, не постоје ријечи које могу такву емоцију да опишу. Мој отац и ђед живјели су боље на Шћеници. То је оно друго што сам желио истаћи: „Не отићи по сваку цијену… боље је на свом прагу остати и мало оскудно. Пет година раније 1975. године…стриц Ђорђо се након четрдесет година вратио у своју Шћеницу. Отишао је 1935. године и први пут је дошао те седамдесет пете. Свако је прокоментарисао да је дошао да умре. Тако је и било.

Сама ова прича и овај сусрет овог „морског вука“ са Шћенице Бобанске не би на читав Глас стала, а ја сам желио да нешто мало веселије исприча Ристо са тих дугих путовања и долазака у те силне луке. Смијешио се кад сам га питао за луку која му је у срцу остала и у коју се најрадије враћао:

„Бразил мили брате је земља коју је Бог створио за провод. У Бразилу ни брда нису шиљата, но су некако благо заобљена као женска прса или кукови. То ти је рај за ноћни провод младом човјеку, сан сваког морепловца је да се још једном врати у Рио, Салвадор или Викторију.

Сјећам се једне слике из Рија, негдје осамдесетих. Ушли смо у луку једног викенда пред чувени карневал и ту остали скоро три седмице. Бразилке својом грациозности и љепотом оставиле су траг читавој посади брода, препричавајући детаље низ година послије.

Можда то и јесте разлог моје очараности Бразилом?! Евидентно је да сам успио да за тренутак откинем овог морског вука од проклетства одлазака из свога краја.

Ова прича попримила је све дирљивији епилог колико је било примјетно да је Ристо из вртлога живота у печалби по бијелом свијету скупљао своје претке, којим срећа живота тамо далеко и није била наклоњена. Обишао је све континенте, државе и луке и упознао многе људе. Из неког само њему знаног разлога није желио да прича о нашим великим и успјешним људима. Радије се враћао на промашене одлуке свих оних који нису видјели срећу у своме, већ као неизбјежно проклетство у туђем свијету. Чинило се да је његов циљ да овим новинским текстом одврати све оне који се кане да оду у бијели свијет.

Сви смо ми некада чули или прочитали о оном хљебу од девет кора коју поморци зараде, а о свом хљебу у коме кроз шалу каже да нема меке средине, Ристо каже.

„То девет кора и није случајно, мада услови живота морепловаца тако су се брзо мијењали, да је разлика невјероватна, само, за последњих двадесет година. Само сазнање да се налазиш у гвозденој чинији на води изазива језу. Мало ко дочека пензију на води да се макар није три пута покајао. А ја не волим да се кајем, мада је било врло тешких момената. Само ћу вам један примјер навести када смо прије 10 година у сјеверном дијелу Тихог океана на једном италијанском броду седам дана стајали на једном мјесту. Невријеме је било незапамћено, а мотори се нијесу гасили са прамцем право у вјетар.

То су моменти када стручност и искуство капетана /пилота/ долазе до изражаја. Брод од 220-250 метара увија се као комад олука. Море и није више модро плаво, но бијело и крваво и то од бијеле пјене и сјеверне црвени боје неба, која прати невријеме. Сјећам се да је пилот био конављанин и сигурно се потврђује прича коју си од мене и прије чуо, да бољих морепловаца, официра нема од Хрвата, примораца и Бокеља. Доста сам пута био члан њихових посада, и сваки пут сам потврђивао ово сазнање. И тих дана показала се способност првог човјека брода. Послије седам дана и седам ноћију од једног официра брода сазнао сам да се ни 500 метара нисмо помјерили. Мотори су радили несмањеном снагом, а сидро није бацано… Е, можда си сад постаје све јасно, додао је Ристо унешен у причу из олује да нисам ни примијетио да се устао и да стојећи прича.

„Мој посао је доље у дубини утробе“, наставља Ристо, „па доста пута ми се догодило кад сам на сату видио казаљку на четири сата, да се замислим да ли је то послијеподне или попоноћа. Доста дана, у мом животу је прошло да им ни свјетло нисам регистровао“.

О данима дугим као вјечност, причу о капетанима из треће породичне генерације капетанa, о воденим шмрковима који су најубојитије оружје одбране од гусара у јужним морима, о новозеланђанима с наших простора, Ристо је најавио да ћемо причати у неком следећем броју Гласа. У дану који сам провео са Ристом на Шћеници Бобанској, у пријеподневним сатима смо се пели на узвишење изнад села одакле се види пут ка Громачи. А види се и оно море о коме Ристо има бескрајне приче. Са тог сеоског узвишења Мотке Ристо има и приступ интернету, одакле често пута комуницира са Шангајем у нади да у животу одржи једну добру везу са женом из ове луке, којој се често враћао.“

Кроз смијех рекао ми је: „Уморило ме сиње море, али ја морам укрцати се бар још једном…“

Глас Требиња