Ристо Рундо кумовао 60 пута: ЛУДАК У ПОЗОРИШТУ

Крилатицу „Ристо Рундо газда – на бициклу вазда!“, зачућете и дан данас на Цетињу, ако било кога у Бајовој улици упитате за породицу Рундо, која је дуги низ година живјела у трећој кући по реду, преко пута чувене Влашке цркве.

Ристо Рундо са породицом

У нашем граду, Ристо Рундо остао је у сјећању старијих Требињаца као отац угледног љекара Петра Рунда. Памте наши суграђани старог Рунда како сједи у дворишту куће Дучића у Бреговима, гдје су живјели као подстанари, и чита новине.

Данас, мало ко зна да је ријеч о човјеку, који је крупним словима уписан у историју Црне Горе, јер је „спрао љагу“ са имена принца Данила, једног од тројице синова посљедњег црногорског краља и књаза Николе Петровића Његоша. О овом и другим, мало познатим детаљима из живота свог дједа, прича нам др Михаило Рундо, љекар из Франкфурта.

„Дјед Ристо је млад напустио родни Мостар и отишао у Београд. Радио је и “науковао”, прво у једној великој књижари, а онда и у представништву “Сингера” у Београду. У родном Мостару се жени Ангелином Дропо, из угледне херцеговачке породице, која му 1895. године рађа сина Петра“, почиње причу о свом дједу др Михаило.

У породичним причама дјед Ристо је остао запамћен као врло способан и предузимљив човјек немирног духа. Одлично процјењујући прилике у земљи и региону прелази да живи у Црну Гору, гдје купује кућу у Бајовој улици на Цетињу. Ту му се 1902. године рађа кћер Милица. На Цетињу Ристо Рундо отвара књижару и бави се увозом шиваћих машина из Аустрије. Из Беча доноси први бицикл – чудо, до тада, невиђено. Духовити Цетињани смишљају крилатицу: „Ристо Рундо газда, на бициклу вазда!” Бициклом иде чак до Подгорице, гдје отвара двије нове радње.

„Дјед је активно учествовао у оба Балканска рата, као и у борбама за Скадар. Са 46 година, као добровољац, одлази у Први свјетски рат. Учествовао је у Мојковачкој бици. Кад су непријатељске снаге ушле у Цетиње, међу првим је ухапшен и одведен у концентрациони логор Нађмеђер или Велики Међер у данашњој Словачкој. Са њим је ухапшен и побједник са Мојковца, славни сердар Јанко Вукотић. Прије хапшења, са сузама у очима, причао је дједу Ристу, да му је Краљ из Подгорице телефоном наредио да потпише акт о престанку постојања црногорске војске. Никола је, заједно са краљицом и сином Петром, бјежао из Црне Горе. Вукотић је врло брзо одведен у други мађарски логор – Болдогасон. У њему је затекао доста црногорских официра, као и, већ са Мојковца прослављеног јунака, капетана Крста Зрнова Поповића“, објелодањује, угледни љекар из Франкфурта, мало познате детаље из живота свога дједа, а нашег суграђанина.

Тек 1919. године, породица Рундо нашла се на окупу и то у Дубровнику. Дирљиви сусрет одиграо се у луци Груж, када се Ристов син, а Михаилов отац – Петар вратио бродом из Русије преживјевши Октобарску револуцију. Ристо је већ био видно оронуо.

„Дјед је кумовао чак 60 пута. Прије смрти је пожелио још једном да обиђе све кумовске куће. Тражио је од мог оца да му нађе човјека, који ће га два мјесеца пратити по Црној Гори, јер је изразио жељу да се још једном “види” и загрли са са 60 кумова, што је и учинио“. С великом љубављу наглашава Михаило све дједове врлине и подсјећа на његове посљедње дане, које је провео у башти породице Дучић у Бреговима. Ту је, у тишини, сам себи заувијек муке прекратио. Сахрањен је, од свих искрено ожаљен, а тек прије пар година његови земни остаци пренесени су у породичну гробницу Рундових у Рисну.

Краљевска породица Петровић

У историји Црне Горе, наш суграђанин Ристо Рундо уписан је крупним словима. Тамо је доспио на један нетипичан начин.

„Посљедњи неприкосновени господар Црне Горе био је књаз и краљ Никола. Имао је дванаесторо дјеце, три сина и девет кћери. Женска дјеца су била  на понос не само књазу, него и свим људима у Црној Гори. То се за синове не би могло рећи. Они су живјели дуже у туђини него поред својих родитеља, а државна каса им је била лако доступна. Могли су себи дозволити доста комотан живот у иностранству. У томе је предњачио престолонаследник Данило, који је у Паризу уживао у чарима момачког живота проводећи се у чувеном „Максиму“. Француске новине су често писале о њему, злурадо претјерујући у причама о теревенкама и описујући његово лоше паришко друштво као срамоту за књаза и Црну Гору. Црногорски суверен је био родитељски попустљив. Књаз је од других крио вијести које су стизале из француске престонице. Говорио је: „Млад је, проћиће га то!“ Упорно је тражио невјесту за Данила, потајно се надајући да ће се оженити из руске царске породице. Ипак, проводаџије су пронашле њемачку принцезу Јуту фон Мекленбург – Стерлиц. Вјенчање је било на Цетињу, а живјели су у Подгорици у новом дворцу на „Крушевцу“. Јута је на вјенчању добила српско име Милица. Потомака нису имали“, подсјећа Михаило на црногорску династију Петровић-Његош, а понајвише на принца Данила, чији је раскалашни живот послужио двојици Француза, Виктору Леону и Лео Стајну да напишу либрето за оперету “Весела удовица”. Либрето су продали Францу Лехару композитору мађарског поријекла, који је направио оперету и оставио имена, која су алудирала на Црну Гору.

Принц Данило Петровић

Читајући бројне историјске изворе долазимо до података да се појављивање глумца, који је тумачио лик црногорског престолонаследника Данила, на позорници у Бечу, у улози раскалашног младог човјека, у недоличном друштву нискоморалних жена, претворило у скандал првог реда. Принц Данило је, у том тренутку, био већ дуги низ година ожењен, а сви Црногорци су тада с правом били повријеђени. Краљ Никола није дозволио да се о овоме на Цетињу пише. И он и сви Црногорци су знали да у оперети има истине. Ипак, краљ је лично писао цару Фрању Јосифу и молио га да нареди да се прекине извођење „Веселе удовице“. Уложио је и званичан протест, али без резултата. Оперета је била све популарнија, а карте унапријед распродате. Противници црногорске династије, којих је сваким даном било све више, били су презадовољни.

Схватио је то и Ристо Рундо одлазећи у Беч да набавља шиваће машине Сингерице, чији је представник био за Црну Гору. Првих година биле су то професионалне машине за шивење одијела, а касније, увозио је и машине за обућаре, као и оне „обичне“ за домаћинства.

„Дјед је због шиваћих машина често путовао у Беч. Увијек је одсједао у истом пансиону, у коме су становали и руски студенти. Спријатељили су се. Дјед би их често изводио у кафану да се почасте. Од њих је и сазнао за ову срамоту и, на своју руку, одлучио је да „спере љагу“ са имена Петровића. Смислио је план. За представу “Веселе удовице” купио је десет улазница и то први ред столица. Договорио се са руским студентима да га у свему слиједе. Кратко им је рекао: “Радите све оно што и ја будем радио!” Они су то прихватили, не знајући шта он спрема“, сликовитим описом дједових планова уводи нас Михаило у најинтересантније детаље породичних прича.

Од њега сазнајемо да се радња оперете дешавала у паришком посланству државе, чији је главни град Летиње. Гроф Данило је био секретар посланства и он је главни јунак оперете, а посланик се звао барон Мирко Зета. У почетку се држава, у чијем се посланству радња дешава, звала Монтенегро, али је послије прве репризе дошло до демонстрација руских и црногорских студената, па су композитор и управа опере попустили и од треће представе је посланство државице Монтенегро преобраћено у посланство земље Понтеведро. Имена свих ликова оперете остала су, међутим, иста. У оперети је државица презадужена, а једини излаз види се у томе да се неко од дипломата ожени богатом миражџиком, веселом удовицом Ханом Главари. Гроф Данило и Хана су се вољели као дјеца, а и у оперети ће се, након разних перипетија, на крају узети и презадужена домовина ће бити спашена.

Ристо Рундо на насловници чувеног италијанског часописа

„Недјеља вече. Сала је била препуна. Даме у тоалетама и каваљери у елегантним одијелима су били нестрпљиви да виде и чују омиљену оперету. Уобичајена прва сцена. Престолонаследник Данило се појављује пијан на бини. Обучен је у црногорску народну ношњу док грли голишаве дјевојке. Кад је дјед видио како представљају црногорског принца, устао је и столицу на којој је до тада мирно сједио, свом снагом бацио на позорницу. То исто су урадили и руски студенти. Столице су летјеле ка позорници, а једна од њих је пала ниже, у простор испред позорнице на главу диригента Роберта Столца. Паника је завладала. Услиједили су узвици: „Атентат, завјера, убице!“ Публика је навалила на излазе, а завјеса је спуштена. Чувари су улетјели у салу. Почели су да туку “демонстранте”. Ускоро је стигла и полиција и све их похапсила. Дјед је био у црногорској ношњи и свима је, из свег грла вичући, покушавао да објасни због чега демонстрирају. Представа је прекинута, а сва свјетска штампа је извјештавала о овом догађају. Ми чувамо насловницу италијанског недељника “La Domenica del Corriere”, на којој је објављен цртеж у боји са мојим дједом како изнад главе маше столицом. Писало је: „Лудак у позоришту“, видно поносан на свог дједа даје нам др Рундо насловницу чувених новина да објавимо у нашем „Гласу Требиња“.

Док су се широм свијета згражавали над овим чином, Црногорци су се радовали и славили Риста Рунда као јунака. Он је, заједно са руским студентима, провео два дана у затвору. На саслушању је рекао: „Да су на Цетињу овако обрукани аустријски цар и његова породица – исто бих поступио!” Пуштени су послије интервенције руског амбасадора, али је Ристу забрањен долазак у Беч. С друге стране, књаз Никола је послао своју кочију да га сачека у Котору и довезе на Цетиње. На сваком кораку старог пута Котор-Цетиње, познатог као слово „М“, заустављали су га и поздрављали. Сви су жељели да чују истину.

Диригент Роберт Столц

„Књаз је жарко желио да што прије чује аутентичну причу из Беча. Зато дједу чак нису дозволили да на Цетињу посјети породицу, него је морао продужити за Ријеку Црнојевића, гдје га је књаз чекао у свом љетњиковцу. На улазу су се загрлили и три пута пољубили. Када су сјели и попили по чашицу цеклинске лозе, књаз је рекао: „Причај Ристо, све по реду и не пропуштај ништа!“. Дјед је сликовито дочарао књазу како су столице бацали на позорницу. Подигао је у вис столицу и замахнуо. Књаз се нагло устао и рекао: „Немој Ристо, за Бога, да и на мене столицу бациш, нисам ја лажни Петровић”. На то је дјед рекао: „Господару, па рекао си ми да ти испричам и покажем тачно како је било”. Књаз га је касније свечано одликовао “Даниловим крстом”. Од тада је улазио у двор, а да га стража никад није заустављала“, истиче Ристов унук, који у Њемачкој живи са породицом дуже од 40 година.

Наш саговорник, Михаило Рундо прича нам једну занимљивост из свог живота везану за оперету. Премијера „Веселе удовице“ изведена је 1972. године у Франкфурту. Каже, да су, на његово изненађење и тада, као некада глумци-пјевачи носили стилизовану црногорску народну ношњу. Чак су и дјевојке на главама имале црногорске капе. Највише га је, по сопственом признању, обрадовала појава старог Роберта Столца, тада 92 – годишњег погрбљеног, али виталног старца у пратњи његове младе супруге Енци, пете по реду.

„Овације су биле огромне, јер је он у том тренутку био једини живи композитор, а који још и диригује и компонује. Те вечери  је дириговао само увертиру за оперету. Стари Роберт Столц је управо онај диригент који је дириговао прво извођење те оперете у Бечу. Он је био и онај диригент који је, на правди Бога, ударен столицом у главу, а коју је мој дјед из протеста бацио на позорницу“, издваја потомак Рундових и прича нам како је одмах схватио да му је то јединствена прилика да се лично упозна са славним Столцом, што је и учинио. Старац се одмах сјетио догађаја, видно се обрадовао и, за сутрадан, Михаилу заказао састанак у фоајеу хотела у коме је одсјео.

Протагонисти оперете „Весела удовица“

“Вашег дједа нисам никада видио, али Ви ми баш изгледате онако како су га мени описивали. Снажни, избезумљени џин. Од његовог страшног гласа у позоришту и сад ми уши одзвањају”, искрено је признао маестро Столц, коме се унук „снажног џина“ извинио у дједово име, који га је недужног прије 65 година, столицом погодио у главу. На извињење је Столц само одмахнуо руком и рекао: “Какво извињење, млади господине, Ваш дјед је направио нешто што би сваки добар поданик урадио за свога суверена, а нама је лично направио рекламу какву смо само могли пожељети. Нисмо се могли одбранити од позива за гостовања. Изван Царевине, прво су нас позвали у Цариград, гдје смо били изузетно добро примљени. Тамо је једна група младих Црногораца хтјела урадити  исто оно што је Ваш дјед урадио. Међутим, турска полиција их је растјерала“, испричао је славни диригент, мало познате детаље са цариградске премијере. Но, Михаило Рундо је био добро упућен и у те детаље, јер је дјед Ристо примио на рад у књижару на Цетињу протјераног студента Крста Милошевића, који је са собом донио неискориштену улазницу за представу “Веселе удовице” у Цариграду и чувао је до краја живота.

Премијера оперете „Весела удовица“ је одржана 28. децембра 1905. године у Бечу и од тада се редовно изводи. Оперета “Весела удовица” сматра се најуспјешнијом оперетом свих времена. У првих 45 година приказана је широм свијета преко 300.000 пута. Снимљено је и пет филмова на ову тему и са истим именом. Првим извођењем је дириговао тада млади, али већ прослављени аустријски композитор и диригент,  Роберт Столц и то је радио све до своје смрти 1975. године, а умро је у 95. години у Берлину и то за диригентским пултом.

Овај великан музике у нашој земљи је скоро остао непознат, као, уосталом, и наш суграђанин Ристо Рундо, који је једним малим гестом пожелио да спаси част краљевске куће Петровић-Његош и по свој прилици у томе и успио.

Данилова тужба

Принц Данило, тада већ престолонасљедник у изгнанству, 1930. године на једном француском суду тужио је продуцената филма снимљеног на тему “Веселе удовице”. Продукцијска кућа МГМ, по одлуци суда, морала је платити  глобу од 100.000 франака. Сазнајемо да је принц Данило претходно успио спријечити да филм буде приказан у његовој домовини.

Нађмеђерска долина смрти

Нађмеђер или Велики Међер је, по злу, познати логор у Мађарској. Пакао тог логора прошло је 15.000 становника Црне Горе, а међу њима и главни актер наше приче Ристо Рундо. Мучне логорске дане описао је Ристо Ковијанић 1936. године у књизи “Нађмеђерска долина смрти”. Остало је записано: „ Логор је био ограђен непремостивим бодљикавом жицом. Мађарска стража била је веома строга и бројна – све бајонет до бајонета. Пошто је у том дијелу Мађарске недостајала радна снага, било је дозвољено старијим, здравим мушкарцима да, под стражом, раде на имањима. Млађим мушкарцима нису дозвољавали из бојазни да се не “удруже” са Мађарицама. По свој прилици – Мађари су дједа Риста потцијенили. Он је редовно “зарађивао” храну, па чак је и колаче у логор доносио. Тада су се сви радо око њега окупљали и слушали његове шале, које су биле прави мелем на тешко рањене логорашке душе…“

Још нешто о маестру Роберту Столцу

Роберт Столц је аустријски композитор и диригент. Рођен је 1880. године у Грацу. За живота је постао толико славан да је дуги низ година живио у улици у Бечу, која је носила његово име. Одликован је од стране маршала Тита, приликом његове посјете Бечу, 1967. године. Роберт Столц је аутор преко двије хиљаде мелодија. Његова филмска музика је два пута номинована за Оскара. Поштанске марке са ликом Столца, штампане су у више земаља. По читавој Аустрији су постављени споменици са попрсјем славног диригента, а у родном Грацу, данас, највећи трг носи његово име. Умро је у Берлину 1975. године.

Јелена Ковачевић/Глас Требиња