Родољуб Чолаковић – Моји дани са Ивом Андрићем (1): СТРАШНА ЗАВИСТ ЗБОГ НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

„Живим већ шездесет прву годину и увек сам још наиван и верујем људима на реч – вероватно ћу такав умрети“, самокритички записује у Дневник Родољуб Чолаковић (1900 – 1983), уводећи нас у причу о искреном пријатељу Иви Андрићу, с којим је најискреније друговао 30 година

Уписујући цитирану реченицу у Дневник, уз дозу нескривеног гађења према примитивизму дијела београдске чаршије – изражену поводом додјељивања Нобелове награде Андрићу – додаје „завист људска је страшна ствар, а лицемерство просто гуши

У овим записима упознаћете Андрића с једне досад скоро непознате стране, и можда га још више завољети

Родољуб Чолаковић (десно) и Иво Андрић (у средини)

Искуство нам је паланачко. Ова, прва реченица, којом почиње гласовито дјело Радомира Константиновића „Филозофија паланке“, некако ми се и сама од себе намеће у обиљу крокија и биљешки, што их је у тродеценијском друговању са Ивом Андрићем, оставио револуционар Родољуб Роћко Чолаковић, нема сумње, његов до сржи искрени пријатељ и поштовалац његовог – опет нема сумње – изузетног дјела!

А и лика, као што ћете се увјерити, јер у овим „причицама“ што су пред вама, извађеним из његових дневничких биљешки, Андрић је главни лик.

Аутор фељтона: Жарко ЈАЊИЋ

Ове јесени, 2017, Андрић је књижевни лик у најновијем (и већ хваљеном) роману Владимира Пиштала „Сунце овог дана – Писмо Андрићу“, гдје му се аутор чешће обраћа као Ивану Андрићу него као Иви Андрићу.

С јесени ће и књижевни сајмови, што је више него поуздан знак да ће о нашем нобеловцу, како неизоставно деценијама репетирају средњошколски штребери, опет букнути приче са свакојаким порукама, поткама и намјерама, освјетљењима и затамњењима, па није ли онда баш сада права прилика да откријемо како га је доживљавао и описивао истински му друг Чолаковић (југословенски оријентисан као и он сам). А који је о њему знао много више од тих, који су се трудили да му буду биографи – пред којима се овај изузетни писац често стезао и затварао, попут узнемирене шкољке, збуњен и онеспокојен као кад би га какав наивни, а амбициозни гимназиста, одликаш, с потпуним непознавањем дубоке тајне стваралаштва, тупаво запитао: шта сте ви, као писац, овим дјелом жељели да кажете?!

Прођимо, дакле, кроз те неке дане, неких година, добрано захваљујући др Здравку Антонићу, који их је из Чолаковићевих дневничких биљешки издвојио у посебну, нажалост, још поприлично непознату књигу: „Иво Андрић у Дневнику Родољуба Чолаковића“ – коју, ево, нема ни свака библиотека у Босни и Херцеговини, мада је дио Андрићеве Нобелове награде отишао баш за развој тог библиотекарства.

Осим сазнања о Андрићу, из Чолаковићевог пера, осјетићете понешто и од духа оног времена, у коме је, као и данас, било и добрих и лоших људи, и високих и ниских страсти, и дивљења и зависти, и љубави и мржње…

„Живим већ шездесет прву годину и увек сам још наиван и верујем људима на реч – вероватно ћу такав умрети”, самокритички записује у Дневник Родољуб Чолаковић (1900 – 1983), уводећи нас у причу о искреном пријатељу Иви, с којим је, рекосмо, друговао 30 година. Уписујући цитирану реченицу у Дневник, уз дозу нескривеног гађења према примитивизму дијела београдске чаршије, додаје:

„Милица (Родољубова супруга, примједба Ж.Ј.) била у граду и слушала коментаре о Андрићевој награди. Шта све људи наши православни не причају, онако у четири ока, какве све гадости не ригају, и то они који су први полетели да му честитају, да му пошаљу цвеће, чак да напишу у новинама лепу реч. Не вређа ме то што неки мисле да Андрић није велики писац – у реду, ствар је укуса, прилажења литератури итд. Неки естетски префињени људи веле: пишам се ја на такву литературу. Али подло је говорити: Андрић је био (југословенски) амбасадор кад је потписан пакт са Немачком, па се лепо извукао, он се и увек уме да извуче или, како рече једна дама – ‘да склони своје дупе украј’. (Она своје дупе није чувала то је тачно) – а не помиње окупацију и његов став. Завист људска је страшна ствар, а лицемерство просто гуши!“

Чолаковић с нестрпљењен ишчекује Андрићев повратак из Стокхолма, па са њим, одмах по доласку иде на излет на Авалу, а у Дневник уписује:

„Данас био са Андрићем на Авали – радостан је што је награда тако примљена од широких слојева народа, што се изразило у многобројним честиткама које још увек прима из свих крајева земље. Вели: ‘Стиже човеку све кад му није потребно. Да је било мало раније, кад је моја мајка била жива, кад сам био млад. Једино што је нека корист земљи, да се преко награде и за њу, њену културу више чује.’“

У Дневнику за 1961. поменуће га још само једном, једне новембарске вечери, када је Андрић био код њега на вечери скупа са пјесницима Душаном Матићем и Александром Вучом.

Милица и Иво Андрић

Међутим, већ 11. јануара 1962. Андрићеви (Иво и његова супруга Милица Бабић) посјетили су Родољуба и Милицу, па Родољуб биљежи:

„Врло лепо и занимљиво прича Иво о Шведској – најмање о церемонији – о њеним људима, студентима, књижевницима, с којима је, углавном, долазио у додир. Мило му је било када је осетио колико се тај свет интересује за Југославију и колико је цене. Нарочито је лепо било у Упсали, где је велики славистички центар Шведске. После рускога, млади Швеђани највише уче српскохрватски. Пре је било чешки, доцније пољски, а сада је српскохрватски.“

Онда 16. јануара, међу њима земљачке теме:

„Био на вечери код Андрићевих – као увек, било је пријатно, иако мало шумније но обично због тога што су неки гости одмах попили више него што могу поднети и онда се раскокодакали. Врло лепо и течно говорио је Андрић о нашој босанској сиротињи: чак и наше такозване газде и бегови били су танка стања, не у поређењу са енглеском или француском буржоазијом, него чак и србијанском.“

(Наставиће се)

* Фељтон Жарка Јањића о мање познатом Андрићу – из дневничких свједочанстава његовог пријатеља Родољуба Чолаковића, објављујемо поводом значајног јубилеја – 125 година од рођења великог писца, који ће бити обиљежен 9. октобра. Први дио фељтона с разлогом и доносимо данас, уочи Андрићевог 125. рођендана.