Родољуб Чолаковић – Моји дани са Ивом Андрићем (2): ПРЕДАВАЊЕ С КАТЕТЕРОМ

„Вратио се Андрић из Египта с температуром, оперисан је (простатитис), сад му је лакше. Он је у Каиру држао предавање с катетером – да човек побесни. Нека иду дођавола и културне везе, али не може се ићи дотле у равнодушности према свом властитом здрављу…“, записује Чолаковић, помињући пожртвовање свог пријатеља

Андрић ће бити тема једног разговора код Чолаковићевих, поткрај јануара 1962, кад су на вечери код Родољуба и Милице Добрица Ћосић – Геџа, Антоније Исаковић – Луле и Борислав Михаиловић – Михиз:

Аутор фељтона: Жарко ЈАЊИЋ

„Увече били код мене на вечери Геџа, Луле и Михиз са женама, и Рута. Било је врло живо, помало бучно. Расправљало се о Андрићу и Крлежи. Две тезе које су бранили темпераментно и интелигентно Михиз и Геџа. Михиз прича за Андрићево писмо Српској књижевној задрузи у коме је саопштио Св(етиславу) Стефановићу 1942. године да неће да штампа своје ствари под окупацијом. М(ихиз) је хтео да то искористи за неки свој предговор. Андрић га замолио да то не чини, кад је М (ихиз) инсистирао, он је рекао да ће му забранити да то искористи. О томе А(ндрић) није никад ником говорио, чак ни мени, иако смо другови већ 17 година.“

Чолаковић, да би избјегао београдски смог, освјежио се, у миру наставио рад на књизи „Казивање о једном поколењу“. Путује 29. јануара 1962. на шестонедјељни боравак на Хвар. Андрић путује с њим на исто острво, али на опоравак:

„Био је болестан, а сва узбуђења и трке око Нобелове награде су га прилични исцрпели. Изгледа уморно и некако потиштен. Тако да ће му одмор у хварској заветрини добро доћи. С нама путује и др Фрањо Булић и његова Мара. Дуго смо ћаскали, причали о свему и свачему, смејали се и уживали у духовитим причама о Сплиту и Сплићанима. Андрић је лепо причао о Шпанији и о Фр(анциску) Гоји, о Босни, о нашим људима у турској царевини. Прича о дубровачком фратру који путује у Рим да реферише Конгрегацији о чуду с Госпом која мига очима и сарајевском либералу – је права андрићевска прича о нашим људима.“

Бродом „Мостар“, након краћег боравка у Сплиту, стижу на Хвар. Андрић се смјешта у „Далмацију“, Чолаковић у вилу „Југо“… Повремено се виђају, посјећују, шетају, а након шетње 3. фебруара 1962. у Дневнику остаје:

„Ноћ прохладна, пуна звезда. Шетао синоћ и уживао у изванредној ноћи – тишина, мирис мора, свежина…Шетао са Андрићем, разговарали о Египту и Насеровој политици, све то поводом Титовог пута. Тим поводом говорили о скоковима које праве поједине земље у свом развитку. Индонезија – Маркс и Коран, Насеров социјализам и друге земље које траже начина да реше своје проблеме, које не могу да реше на класичан капиталистички начин, а не могу тражити ни решења која би се ослањала на пролетаријат, јер га тамо или нема или је неразвијен, чак нема ни свести о себи као класи с посебном историјском мисијом“.

Петог фебруара са Андрићем отишли на Шпањолу, разговарали на разне теме, па и о Ериху Кошу:

„Андрић га прати од првих приповедака. Он мисли да Кош своје идеје облачи у књижевни рухо, али нема довољно маште да се дигне на виши уметнички ниво. Пошто он сматра своје идеје тачним, то свако оспоравање књижевне вредности свог дела сматра атаком на те идеје. То је велики неспоразум, мисли Андрић.”

Чолаковић се у Београда са Хвара враћа 10. априла 1962. И сам је болестан, али љекари му кажу да и његов пријатељ Иво тешко болестан, Роћко биљежи:

„…Вратио се (Иво) из Египта с температуром, оперисан је (простатитис), сад му је лакше. Он је у Каиру држао предавање с катетером – да човек побесни. Нека иду дођавола и културне везе, али не може се ићи дотле у равнодушности према свом властитом здрављу…“

Андрић се послије опоравља, доноси одлуку да се посве пресели у Херцег Нови, а Чолаковић о томе 11. јула 1962. пише:

„Увече био са Андрићем на вечери у Виноградима код Гроцке. Мило ми је што се Андрић лепо опоравио – почео је, каже, да пише. Ових дана ће у Словенију на летовање. Шетали смо испред ресторана, гледали Дунав пред нама и причали. Он се спрема да се сасвим пресели у (Херцег) Нови. Каже, треба се полако повлачити са сцене, одлазити из гужве, привикавати се на други начин живота, није више човеку 50 година да може да издржи ову јурњаву. Треба тишине и мира.“

Мало касније Андриће ће отпутовати у Словенију, а онда ће га Чолаковић посјетити, након претходног боравка на Брионима, па ће скупа провести један дан на Бледу:

„Провели смо цео дан заједно, обишли град над Бледским језером који је сад реновиран (у њему је мали музеј, кафана, ресторан). Лепо је, иако је сувише китњасто. После подне отишли на извор Савице, а вечерали у Рубном, сеоцету близу Бледа. Андрић се опоравио, иако није у старој форми. Причао је са својим црним хумором, ненаметљиво, као успут, а пропос, али увек тако да ту његову причу запамтиш. Ацо (Вучо) каже да ради на књизи приповедака – а шта је са ‘Сарајевском хроником’ (каснијим ‘Омер пашом Латасом’ – напомена Ж.Ј.) не зна. Андрић не прича, Ацо не пита. Бледски књижар лепо уредио излог с Андрићевом сликом и његовим књигама, и направио добар посао. Андрића су културни Словенци опседали за аутограме.“

(Наставиће се)