Родољуб Чолаковић – Моји дани са Ивом Андрићем (4): КРЛЕЖА ГА ОГОВАРА ГДЈЕ ГОД СТИГНЕ

Послије ручка Крлежа објашњава зашто не мари Андрића (није хтио да му се у биографији напише да је хрватског поријекла). Можда, констатује Чолаковић у свом запису, али зар је то важно за интернационалисту. Мислим да су разлози дубљи, и све је избило свом снагом кад је Андрић добио Нобелову награду

Мирослав Крлежа (први с лијева) са Ивом Андрићем

Поткрај марта, тачније 28. на вечери код Чолаковићевих је „старо друштво“ – Андрићеви, Вучови, Матићеви.

„Матић – записаће Чолаковић – потегао мало више плавца и узео реч, тако да је цело вече причао, некад духовито, али што је превише, превише је. Има у њему нешто женскасто (завист, пакост, торокљивост), па када се на неког испизми, онда све своје стреле, умочене у отров, оспе на њега. При том ужива, што не значи да и ми остали увек уживамо. Шта је све надробио о Крлежи, Бели, њиховим вечерама, позивима, контактима са свима онима који им на овај или онај начин могу бити од користи. Приметио сам, Андрић не воли да пред њим нападају Крлежу: а, уопште, не воли та олајавања у којима Матић ужива као нека паланачка опајдара. Дуго смо остали, као и увек, тако да сам тек око 2 ч пошао на починак.“

Чолаковић је 20. маја отпутовао са супругом Милицом, на одмор у Црну Гору, у Милочер. А онда 25. маја свраћају у кућу Иве Андрића у Херцег Новом.

Аутор колумне: Жарко ЈАЊИЋ

„То је очаравајуће леп предео с погледом на море и на планине. Кућа има нешто од манастирске једноставности и тишине, мени што сам старији, све драже. Све је у кући складно и сређено према домаћинима Иво добро изгледа, ведрији је и разговорнији. Добро је што се измакао из београдске гужве, иако га и овде не остављају на миру.“

Један од посљедњих Чолаковићевих записа у овој години везан је за обиљежавање 150. годишњице рођења Петра Петровића Његоша у Српској академији наука и уметности, 13. новембра 1963:

„Говорили Андрић, Д(ушан) Недељковић, В(аса) Чубриловић и М(ихаило) Лалић. Андрић је говорио изванредно о Његошевој преписци. Из ње је извукао сав наш јад и невоље тога времена и усред њих великог песника и храбра човека. Било је веома сугестивно. М(ихаило) Лалић је говорио о ‘поклоницима млада сунца’, повезујући Његоша са нашим временом и Револуцијом. И одиста, никад нисам боље разумео Његоша него у току рата, када сам га читао с дубоким узбуђењем, чини ми се у неком селу на Мајевици.“

Чолаковић 1. марта 1964. након разговора са Војом Терићем, поводом чланка Оскара Давича у „Борби“ – у коме Давичо настоји да минимизира Андрићеву Нобелову награду, у свој Дневник уписује:

„Војо Терић, бистар, промућурни Санџаклија, наш првоборац и виши официр наше армије, помоћник министру рударства, генерални директор металургије НР Србије, постао је новинар и развио се у НИН-у. Ту је упознао добро разне књижевничке кухиње, а нарочито ложи (како он каже) Давичо. Геџо, Луле и Михиз. Прича како је Давичо, поводом Андрићеве Нобелове награде, написао чланак у ‘Борби’ (без потписа) у коме је рекао да је лепо и добро што је Андрић ту награду добио, али да у нашој земљи има више писаца који је заслужују, на пример, Крлежа, Марко Ристић и Оскар Давичо. Пази Мошке (Оскара Давича)! Он је велик наш писац, али је такав поступак ситан“.

Међу записима из ове године издавајао онај везан за Чолаковићеву посјету Андрићу у Херцег Новом, 13. јула:

„Био у Херцег Новом с Милицом у посети код Андрићевих. У њиховој дивној кућици и још лепшој башти је свеже и тихо, иако је близу улице. Причао сам им о својим утисцима из Русије. Шетао са Андрићем по граду, затим испод Канли куле (Крваве куле) коју су некад дигли Турци на темељима неке римске тврђаве. Андрић прича о томе зналачки, зна сваки кут у подножју куле (водао га је туда неки млад професор). После ручка посетили Николу и Љубицу (Ковачевић), њој је данас 70 година: код њих је било доста света, те нисам могао разговарати са Николом осим преко стола, понеко питање усред општег разговора.“

Након што је 9. октобра боравио у Словенији, на Тржичу, код Јосипа Видмара, те том приликом ручао са Крлежиним и Ристићевим, а пошто се и у тој прилици помињао Андрић, забиљежиће:

„…После ручка Крлежа објашњава зашто не мари Андрића (није хтео да му се у биографији напише да је хрв(атског) порекла). Можда, али зар је то важно за интернационалисту. Мислим да су разлози дубљи, и све је избило свом снагом кад је Андрић добио Нобелову награду.“

Занимљива је и скица, од 12. октобра, о нечем о чему Андрић никад прије није размишљао:

„…Иако је врло импресиониран оним што је чуо у Херцег Новом на скупу нуклеараца који су хтели да у расправљању о најновијим открићима у својој науци сагледају и њихову друштвено – политичку импликацију. Стога су позвали књжевнике, критичаре, етичаре итд. Вели да су га ти разговори подстакли да размишља о стварима о којима раније није ни мислио.“

(Наставиће се)