Rodoljub Čolaković – Moji dani sa Ivom Andrićem (4): KRLEŽA GA OGOVARA GDJE GOD STIGNE

Poslije ručka Krleža objašnjava zašto ne mari Andrića (nije htio da mu se u biografiji napiše da je hrvatskog porijekla). Možda, konstatuje Čolaković u svom zapisu, ali zar je to važno za internacionalistu. Mislim da su razlozi dublji, i sve je izbilo svom snagom kad je Andrić dobio Nobelovu nagradu

Miroslav Krleža (prvi s lijeva) sa Ivom Andrićem

Potkraj marta, tačnije 28. na večeri kod Čolakovićevih je „staro društvo“ – Andrićevi, Vučovi, Matićevi.

„Matić – zapisaće Čolaković – potegao malo više plavca i uzeo reč, tako da je celo veče pričao, nekad duhovito, ali što je previše, previše je. Ima u njemu nešto ženskasto (zavist, pakost, torokljivost), pa kada se na nekog ispizmi, onda sve svoje strele, umočene u otrov, ospe na njega. Pri tom uživa, što ne znači da i mi ostali uvek uživamo. Šta je sve nadrobio o Krleži, Beli, njihovim večerama, pozivima, kontaktima sa svima onima koji im na ovaj ili onaj način mogu biti od koristi. Primetio sam, Andrić ne voli da pred njim napadaju Krležu: a, uopšte, ne voli ta olajavanja u kojima Matić uživa kao neka palanačka opajdara. Dugo smo ostali, kao i uvek, tako da sam tek oko 2 č pošao na počinak.“

Čolaković je 20. maja otputovao sa suprugom Milicom, na odmor u Crnu Goru, u Miločer. A onda 25. maja svraćaju u kuću Ive Andrića u Herceg Novom.

Autor kolumne: Žarko JANJIĆ

„To je očaravajuće lep predeo s pogledom na more i na planine. Kuća ima nešto od manastirske jednostavnosti i tišine, meni što sam stariji, sve draže. Sve je u kući skladno i sređeno prema domaćinima Ivo dobro izgleda, vedriji je i razgovorniji. Dobro je što se izmakao iz beogradske gužve, iako ga i ovde ne ostavljaju na miru.“

Jedan od posljednjih Čolakovićevih zapisa u ovoj godini vezan je za obilježavanje 150. godišnjice rođenja Petra Petrovića Njegoša u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, 13. novembra 1963:

„Govorili Andrić, D(ušan) Nedeljković, V(asa) Čubrilović i M(ihailo) Lalić. Andrić je govorio izvanredno o Njegoševoj prepisci. Iz nje je izvukao sav naš jad i nevolje toga vremena i usred njih velikog pesnika i hrabra čoveka. Bilo je veoma sugestivno. M(ihailo) Lalić je govorio o ‘poklonicima mlada sunca’, povezujući Njegoša sa našim vremenom i Revolucijom. I odista, nikad nisam bolje razumeo Njegoša nego u toku rata, kada sam ga čitao s dubokim uzbuđenjem, čini mi se u nekom selu na Majevici.“

Čolaković 1. marta 1964. nakon razgovora sa Vojom Terićem, povodom članka Oskara Daviča u „Borbi“ – u kome Davičo nastoji da minimizira Andrićevu Nobelovu nagradu, u svoj Dnevnik upisuje:

„Vojo Terić, bistar, promućurni Sandžaklija, naš prvoborac i viši oficir naše armije, pomoćnik ministru rudarstva, generalni direktor metalurgije NR Srbije, postao je novinar i razvio se u NIN-u. Tu je upoznao dobro razne književničke kuhinje, a naročito loži (kako on kaže) Davičo. Gedžo, Lule i Mihiz. Priča kako je Davičo, povodom Andrićeve Nobelove nagrade, napisao članak u ‘Borbi’ (bez potpisa) u kome je rekao da je lepo i dobro što je Andrić tu nagradu dobio, ali da u našoj zemlji ima više pisaca koji je zaslužuju, na primer, Krleža, Marko Ristić i Oskar Davičo. Pazi Moške (Oskara Daviča)! On je velik naš pisac, ali je takav postupak sitan“.

Među zapisima iz ove godine izdavajao onaj vezan za Čolakovićevu posjetu Andriću u Herceg Novom, 13. jula:

„Bio u Herceg Novom s Milicom u poseti kod Andrićevih. U njihovoj divnoj kućici i još lepšoj bašti je sveže i tiho, iako je blizu ulice. Pričao sam im o svojim utiscima iz Rusije. Šetao sa Andrićem po gradu, zatim ispod Kanli kule (Krvave kule) koju su nekad digli Turci na temeljima neke rimske tvrđave. Andrić priča o tome znalački, zna svaki kut u podnožju kule (vodao ga je tuda neki mlad profesor). Posle ručka posetili Nikolu i Ljubicu (Kovačević), njoj je danas 70 godina: kod njih je bilo dosta sveta, te nisam mogao razgovarati sa Nikolom osim preko stola, poneko pitanje usred opšteg razgovora.“

Nakon što je 9. oktobra boravio u Sloveniji, na Tržiču, kod Josipa Vidmara, te tom prilikom ručao sa Krležinim i Ristićevim, a pošto se i u toj prilici pominjao Andrić, zabilježiće:

„…Posle ručka Krleža objašnjava zašto ne mari Andrića (nije hteo da mu se u biografiji napiše da je hrv(atskog) porekla). Možda, ali zar je to važno za internacionalistu. Mislim da su razlozi dublji, i sve je izbilo svom snagom kad je Andrić dobio Nobelovu nagradu.“

Zanimljiva je i skica, od 12. oktobra, o nečem o čemu Andrić nikad prije nije razmišljao:

„…Iako je vrlo impresioniran onim što je čuo u Herceg Novom na skupu nuklearaca koji su hteli da u raspravljanju o najnovijim otkrićima u svojoj nauci sagledaju i njihovu društveno – političku implikaciju. Stoga su pozvali knjževnike, kritičare, etičare itd. Veli da su ga ti razgovori podstakli da razmišlja o stvarima o kojima ranije nije ni mislio.“

(Nastaviće se)