Родољуб Чолаковић – Моји дани са Ивом Андрићем (5): ХЛАДНО МИ ЈЕ ОКО СРЦА!

„Гете је рекао да се оружје прави за то да би било употријебљено, цитира Иво, па је вјероватно да ће бити употријебљено и ово данашње, нуклеарно, без обзира на своју разорну моћ. Хладно ми је око срца – закључивао је – можда се ми само обмањујемо кад говоримо да ће страх од уништења ипак суздржати силе да употребе нуклеарно оружје…“

Онда, 25. октобра код Андрићевих у посјети је шире друштво њихових комшија и пријатеља – Вучови, Матићеви и Криста (Ђорђевић), домаћини спремили гала вечеру:

„…Седели смо у Андрићевој радној соби, ми мушкарци и расправљали. Главно: односи Срби, Хрвати, Словенци. Неоспорно да расте антирасположење код београдских интелектуалаца некомуниста. Из Заг(реба) и Љубљане враћају истом мером. Матић је загрдио: те ми немамо ништа, а они дижу индустрију, граде итд. Дао сам одлучан отпор и мало ублажио тон. Андрић је мудар, извлачи поуке из историје. Предлаже да инсистирамо да Удружење књижев(ника) Србије сакупи и пошаље своју помоћ поплавељинама у Загребу. Вучо преузео обавезу да то тражи од (Драгана) Јеремића.”

Исти је састав, али сада, 5. децембра, код Вучових:

Аутор фељтона: Жарко ЈАЊИЋ

„…Вучо прича новости. Брана Црнчевић дошао у Књижевни клуб у Загреб и питао: ‘Ко је вечерас дежурни усташа у клубу’. Људи схватили спрва као шалу, али кад је поновио, они реаговали како треба и избацили га напоље. У Београду одмах мере: скинули му драму с телевизијског програма и парт(ијска) комисија. Допада ми се таква брза и ефикасна реакција. Андрић ми је испричао нешто екс. босанско: две коне (комшинице) разговарају ујутро: ‘Чул ти ноћас ону грмљавину и јеси ли се припала? – Ма, како не бих чула, а припала сам се да не може горе бит. Грми и сјева, а у мене у кући све партијци’.”

Премда је већ био пошао у пензију, Родољуб Чолаковић је и даље у кругу својих партијских другова – на Брионима је дочекао Нову годину, потом се мјесец дана преселио на Хвар…па тек у Дневнику од 24. марта 1965. записује да је са супругом био на вечери код Андрићевих, гдје су били и Вучови.

„…Одавно нисам био са Ивом па ми је било драго да га видим и поразговарам с њим. Нешто је слабији и теже чује. Стари очигледно. Вучо пун новости, све он зна. Прича да је Крлежу са Мошком и Геџом (Добрицом Ћосићем) срео на вечери (за време 8. конгреса) и да је говорио такве шовинистичке ствари да су се ова двојица револтирала. Андрић кога Крлежа оговара где стигне – тобоже што је Андрић рекао да ‘поријеклом није Хрват’ – отмено је ћутао, а онда рекао; ‘Знам, био је код мене Добрица, ја сам га умиривао, јер он реагује темпераментно, чак и сам пада у шовинизам’. Не знам како ће Крлежа да сврши са својим иступањима. Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некад страшно жигосао.“

Седам дана послије Андрићеви су код Чолаковићевих. Чолаковић уписује да је разговарао са Ивом о његовој фондацији из чије се камате купују књиге за Босну и Херцеговину. Дао је, пише Чолаковић, 18 милиона динара, а сад мисли да приложи, отприлике, још толико. Све он то чини тихо и без рекламе.

У јулу 1965. Чолаковић и Андрић су на Бледу у Словенији – на 33. конгресу међународног Пен клуба. Цијело једно вече с њим и Јосипом Видмаром, измакнувши се из гужве у хотелу „Топлице“ причали су о конгресу, прошлости, књижевности у Босни.

Послије Бледа у дневничким записима дуго нема Андрића, а онда 10. октобра Чолаковић то и сам признаје: „…Нисам их видео (Андрићеве) већ неколико месеци, и пожелео сам се разговора с Ивом. Добро изгледа, али тешко чује. Причао је занимљиво о Немцима и објашњавао зашто не воле Томаса Мана, као ни остале који су критички писали о немачкој нацији и њезиним тадашњим особинама.“

Нешто касније, с утисцима једне заједничке вечере (Андрићеви, Вучови, Марко Челебоновић и његова Френи), 7. децембра 1965, гдје се разговарало о изигравању демократских права грађана у саветима (издавачким, позоришним), јер, заправо, директори и њихови помоћници рјешавају како хоће. Овдје, након што је поменуо да су Иво Андрић и Александар Вучо склони да се повуку с тих положаја савјетника, а били су активни, Чолаковић луцидно увиђа:

„Осећа се код њих извесна резигнација – године чине своје, а наши млађи бизнисмени нису много сентиментални“.

Милица и Родољуб, долазе 22. децембра да испрате Милицу и Иву Андрића у Херцег Нови;

„…Људи су направили себи кућу, па могу тамо кад хоће. Иво је добро расположен. Причали о конгресу, новом статуту. Није у питању оваква или онаква организациона форма Савеза, него међународни односи. Могло се решити и другачије, а да се не потцењује нико. Овако, шта ћемо значити пред светом расцепкани на шест литература. Медиокритети ће добити, они и јесу најгрлатији. А добру књигу превешће свако, не питајући је аутор Хрват или Македонац. Али, медиокритети ће галамити да и њих треба преводити ради афирмације националних култура.“

Иво и Милица Андрић вратили су се из Херцег Новог 26. марта 1966, два дана послије у Чолаковићевом дневнику читамо:

„Иво добро изгледа, Милица тешко иде, иначе је ведра. Причали смо о много чему, а највише о Индонезији, Вијетнаму, Африци. Каже; ‘Ко би пре две године могао претпоставити да ће САД сваки дан бомбардовати С (еверни) Вијетнам, да ће то свет мирно да гледа. А, ето, видите то се догађа.’ То он рече у вези с мојом претпоставком да страх од уништења задржава две суперсиле од ратног сукоба. Гете је рекао да се оружје прави за то да би било употребљено, цитира Иво, па је вероватно да ће бити употребљено и ово данашње, без обзира на своју разорну моћ. Хладно ми је око срца – закључивао је; можда се ми само обмањујемо кад говоримо да ће страх од уништења ипак суздржати силе да употребе нуклеарно оружје.“

(Наставиће се)