Родољуб Чолаковић – Моји дани са Ивом Андрићем (6): ЗАШТО ЈЕ ВОЛИО МУСТАФУ ГОЛУБИЋА

Они су другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волио је Мујку, назива га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. Није био заокупљен проблемима интелектуалним, био је човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор, што ја, вели Чолаковић, код Мујке нисам примјећивао. Њега је Андрић последњи пут видео 1923. у Бечу – Мујко је био илегалац, а Андрић дипломата

Онда, 30. априла 1966. два пријатеља, на вечери код Андрићевих разговарају о врло занимљивој теми.

„…Молио сам Иву да се прихвати чланства (и председничког положаја) у одбору за прославу 50-годишњице смрти Петра Кочића. Пристао је, иако је молио да, ако се не мора, не буде председник одбора. Мало смо разговарали о наслеђу и рев(олуционарној) традицији и сложили се да су и Кочић и младобосанци претече данашњих бораца против немачког империјализма, који нас је два пута у 25 година походио, носећи нам уништење. Иво цени Кочића (он је творац модерне приповетке у Босни, каже Иво), познаје његово доба и његово дело, чак је одржао студентима цео курс о Кочићу. Причао је занимљиво о Швајцарској – каже бум је невероватан, богате се фабриканти прецизне механике, фабриканти лекова (две најважније индустријске гране). Социјалисти губе терен, а у Цириху пропао на изборима дугогодишњи председник општине. Каже за чувене лекаре да су то велика господа, која само што погледају (а не прегледају – то врше нижешарже) пацијенту наплаћују 150 шв(ајцарских) франака. Чак код берберина не можеш доћи на шишање просто са улице, него мораш заказати. Новац све и свја, а новац је душегупка, каже Иво.“

Аутор колумне: Жарко ЈАЊИЋ

Обавијестиће нас Чолаковић да су једном приликом (26. маја) причали о Муслиманима, али и да разговор нису довели до краја, па да су били у Багремару код Бачке Паланке, па да је закључио (7. јуна) да се Иво не осјећа добро, али да ће за који дан у Херцег Нови. А онда ће, поткрај јула, заједно провести неколико дана у вили Стојчевац код Сарајева, послије чега ће, 31. јула, то овако бити описано:

„Дошао Авдо (Хумо) са Олгом (Нинчић – Хумо) и децом. Дуго смо седели са Андрићем и причали о судбини Јевреја поводом Авдине примедбе да у Бадгасетин највише долазе они, и то из разних крајева света који су побегли испред Хитлера. Сад долазе у бању, у коју су некад, живећи у Бечу или негде у Немачкој, долазили. Андрић је испричао о др Хиршфелду чију је књигу ‘Мој живот’ објавила Срп(ска) књижевна задруга. Потресна прича о човеку кога су гонили Немци као Јевреја, Јевреји пљували као издајника јер му је отац примио хришћ(анску) веру, Пољаци одбијали да га признају Пољаком.“

Потом, 2. августа, дотаћи ће и Чолаковићеве књиге, другог тома „Казивања једном покољењу“:

„Доручковали са Андрићем и после седели и разговарали. Одједном ми рече; ‘Кажете да пишете другу књигу Казивања… Настојте да погодите исти тон као у првој књизи’. И онда је говорио колико је тон важан у књигама сећања, како нема смисла фризирати или правити се паметан ‘после кадије’. Прешли смо на разговор о Младој Босни, о поколењу коме је он припадао. Знао је изблиза те младе људе који су дошли у дотицај с великим идејама света, осетили су нашу беду и револтирали се. За (Гаврила) Принципа вели да је био за свој народ, за Југославију, за човечанство. Читали су тада Кропоткина и Степњака, (Артура) Шопенхауера и (Фридриха) Ничеа, а Димитрије Митриновић био је сејач модерног у уметности.

Говорили смо о Аустрији, њеној бирократији, њеним методама убијања. Андрић сматра да је Аустрија гурнута од стране Немачке у авантуру према Солуну.

Са Андрићем је занимљиво и поучно разговарати, и ако се не слажем увек с његовим мишљењем. Само, он је човек мудар и широк, није искључив и уображен. С њим се доиста може расправљати о свему, јер њега све интересује“.

Разговор у Стојчевцу, наставља се и трећег дана.

VLUU L100, M100 / Samsung L100, M100

„Јутрос после доручка Андрић случајно поменуо у разговору (Мустафу) Мујку Голубића. Они су другови из ђачких клупа у Сарајеву. Волео је Мујку, назива га витезом, правдољубивим и истинољубивим, чистим и честитим. Није био заокупљен проблемима интелектуалним, био је човек од акције. Каже да је имао смисла за хумор, што ја код Мујке нисам примећивао. њега је Андрић последњи пут видео 1923. у Бечу – Мујко је био илегалац, а Андрић дипломата. Каже: волео је да се постави заштитнички и онда је био кадар да се за онога кога брани и побије. Врло ми је драго што се, у том погледу, оцена Мујке слаже: оно што је Андрић говорио, са оним што сам ја мислио, знајући Мујку већ као зрела човека и револуционара.”

За вријеме посјете Новом Саду, у разговору су се дотакли пјесника Лазе Костића и његове поезије:

“…Тим поводом Андрић је казао како Војвођани просто негују култ неких својих истакнутих људи, али, без обзира на то, Костић је велики песник, мисли он, оригиналан човек. Замера (Младену) Лесковцу што је издао његова писма – нико нема права да чепрка по приватном животу великих људи. “Има у том нешто прљаво”, каже Андрић.”

Тих августовских дана Чолаковић и Андрић разговарају о васпитању, о чему Чолаковић биљежи:

“Занимљиви су јутарњи разговори са Ивом. Јутро смо почели о нашој грубости и просташтву. Тако смо дошли на наше домаће васпитање, на Вишеград, на живот Ивин кад је био дечак. Никад није тако присно говорио о свом дечаштву и односима: о тетки и хлебу, о посети угледним људима кад би долазио на распуст, о Танте – Лоти, хотелијерки у Вишеграду, коју је у неколико реченица тако описао да сам је видео као живу, чак је имитирао и како говори. Све он то зачини некомнеком причом, неком анегдотом, да би илустровао своју мисао. “Танте Лоти каже попу Николи, познатој личности у Вишеграду тог времена, који је волио жене више негошто доликује: “Нисте ви попо Никола него топ Никола”). У разговору Иво покаже како је огромно читао и много запамтио, али као живу ствар која му данас осветљује извесне појаве и односе. Све је то ненаметљиво и лишено сваке жеље да се блесне знањем, ерудицијом, увек му то служи као илустрација неке појаве или односа.”

(Наставиће се)