„Видиш, Ратомире, Рапти су ти главни град свих села Требиња. Најљепше село у Требињу. То ти одговорно тврдим“, рече ми Неђо Ђуричић, док смо се стрмим каменим степеницама спуштали његовој породичној кући у село.

А доље, у непосредној близини поља, које доминира овим дијелом Бобана, готово неприродан мир и тишина. Једино је преко поља, недалеко, на бријегу, тужно одјекивало црквено звоно које је „звало“, на службу у храм Воздвижења часнога крста.

Недјеља, Тројчиндан.

Давне 1992. године, недалеко од Рапти, у Шћеници, по први пут су се окупили припадници Бобанске чете, јединице која је бранила прилазе Требињу. Јединице која је, а куд ћеш бољег свједочења о њиховој храбрости, добила похвале и противника, регуларних јединица Хрватске војске који су држали положаје одмах изнад Рапти.

„Бобани имају најбољу стражу на свијету. Вјечну стражу. Види ових јунака који никоме узмакли нису“, рече ми један старина на споменику, готово на улазу у село. А на споменику ликови 23 припадника Бобанске чете.

Спомен плоче са ликовима погинулих бораца, на каменој литици, изнад којих се уздиже велики крст.

Испред споменика стотињак сабораца предвођених својим командантом Драганом Ристићем Белим, родбине, пријатеља, званичника... крене и суза. А суза је на овом камену најболнија.

„Љето 1992. године било је најтеже јер су најелитније јединице Хрватске војске и Парагини добровољци из западне Херцеговине настојали да нас окупирају. Борбе су биле тешке и свакодневне, прса у прса. Борили смо се за сваку чуку, за сваки камен, и нисмо им дали да уђу дубље у нашу територију. Ја сам у рату изгубио оба брата, Сава и Неђа”, прича нам на споменику Ристо Видаковић.

Војвода Недељко погинуо је на Борачком језеру а Саво од рањавања испред цркве, на коју су припадници Хрватске војске поставили шаховницу, а онда је минирали.

Горе, изнад цркве на чукама гинули су наши борци, а бобански Рапти били су „ничија земља“.

„Ми смо њих гледали са наши висова, а они нас са њихових чука. А Рапти су били доље. Ни наши ни њихови. Ноћу, најчешће, спуштали би се у село. Да понешто изнесемо или макар да нас жеља мине“, причају нам Бобанци.

У цркви је било свечано, служена је литургија, народ се помолио Богу - и за своје најближе, али и за оне који су одбранили „западну капију“ Требиња.

Мноштво „грчких гробница“ у близини цркве свједочи о старини овога мјеста, једног од најљепших у Херцеговини због природне арене гдје је распоређено село около.

Доље у селу, само цвркут птица, пар мјештана и тишина херцеговачког крша. Поље на јесен и зими плави. На једном мјесту у средини поља примјети се кад су велике воде јак извор… Сијао би се кукуруз, онај „стоданац“ што брзо расте и још се брже купи. Није дао ни камен ни киша да буде другачије.

На огњишту Ђуричића: Неђов син Срђан

„Надалеко овакве природе нема. Али све је већ зарасло, не коси се... Дођемо овдје кад можемо, а најчешће за Тројчиндан, на Крстовдан… Ту се некада и дернек одржавао, али напуштамо села, напуштамо обичаје. Неке куће су у рату оштећене, неке су директно погођене, сада су поправљене. Ево, како је то некад изгледало свједочи податак да је школа у Раптима почела са радом 1911. године. Нигдје ни у Попову ни на Бобанима није било школе. Само у Раптима.Ту је било доста воћа, учитељи су са породицом живјели. Али…“, рече нам Неђо.

То „али“ је најтужнија ријеч у цијелој причи.

То „али“ је масив преко кога морамо прекрочити.

Ако то „али“ пребродимо, одужимо се завичају, вратимо се, па макар за викенд селу, да поправимо дуваре, намјестимо цигле на крову, „да не дозволимо да нам се огњиштима вињага шири“, учинићемо корак који ће генерацијама бити путоказ куда да идемо.

Иначе ће оно звоно са цркве у Раптима и са свих сеоских цркава све тужније да јеца.

Ратомир Мијановић